– Šta ja tu mogu? – pravdao se direktor. – Para jednostavno nema. Jedino što mogu je da se obratim Crvenom krstu!

Na njegovo iznenađenje, svi smo podržali tu ideju.

Iz Crvenog krsta direktor se vratio samo sa jednim paketom. Za najugroženijeg.

U paketu je bio kilogram brašna, kilogram šećera, kilogram pasulja, litar ulja i sapun. Ništa više.

– Ja mislim da paket kao najugroženijoj dodelimo čistačici Mici – predložio je direktor.

– Dokle više ti komunistički fazoni! – pobunio se profesor filozofije. – Uvek je najugroženija jadna radnička klasa! A ja?! A ja, sa moje dvoje dece i nezaposlenom ženom?! JA sam ovde najugroženiji a plus sam i fakultetski obrazovan!

– I ja sam fakultetski obrazovana – pridružila se profesorka srpskog. – A osim toga imam troje dece! JA sam ovde najugroženija!

– Neće biti! – povisio je glas profesor fizičkog. – Vi, gospođo, živite u svojoj kući, ne plaćate kiriju. A ja! Meni cela plata ide na kiriju! JA sam ovde najugroženiji!

– Vidi ti njega! – umešala se profesorka biologije. – On jedini plaća kiriju! I ja plaćam kiriju, ali nemam malinjak kao neki. Ja živim samo od plate i plaćam kiriju, tako da sam JA ovde najugroženija!

– A muž?! – našla se pogođena profesorka engleskog. – Gospođa je zaboravila da je udata za privatnika koji sve plaća. Šta da radimo mi neudati, bez honorara i muža, koji plaćamo kiriju?!

– Ko ti je kriv? – nije mogla da se obuzda profesorka hemije. – Od toliko nas sa decom, koji smo najugroženiji, treba da se javljaju kojekakve usedelice!

– Nije ona usedelica! – uzbuđeno je reagovao neoženjeni profesor fizike. – Samo još nije našla osobu svog života. Mi koji živimo sami danas smo daleko najugroženiji!

Buka je bila nepodnošljiva.

– Tiše malo, kolege – pokušao je da smiri strasti direktor. – Najbolje je da napravimo komisiju, pa neka ona odluči ko je najugroženiji u našoj školi!

I formirali smo komisiju koja je posle dužeg većanja donela zaključak da smo svi najugroženiji.

Pa smo podelili paket.