– Izvini što te prekidam, ali me jako interesuje koga ćeš staviti na levo krilo?

– Kako mislite „koga“? – iznenadio se selektor. – Pa Vukovića! On je najbolji u španskom prvenstvu!

Predsednik Fudbalskog saveza je odmahnuo glavom.

– Vuković je totalno van forme. To je jasno svima. A i kakvo je to merilo – špansko prvenstvo?

Selektor je bio iskusan čovek. Inače ne bi ni bio na tom mestu.

– U pravu ste, gospodine predsedniče, treba još razmisliti. Možda vi imate neki predlog?

Predsednik Fudbalskog saveza se ozario.

– Naravno da imam! Ti znaš mog malog?

– Vašeg sinovca? – pogodio je selektor.

– Da, mog malog Pericu! Ti znaš da je on fenomenalno levo krilo!

– Pa… dobar je, talentovan – mrmljao je selektor. – Svi u „Čukaričkom“ ga hvale…

– Eto vidiš! – obradovao se predsednik. – Svi kažu da je on naše najbolje levo krilo!

Nastupila je napeta tišina. Ali, selektor je bio iskusan čovek.

– Gospodine predsedniče, to je izvanredna ideja! Kako se samo toga odmah nisam setio! Poručite sinovcu da mi se odmah javi…

Predsednik je izašao vrlo zadovoljan. A tada je zazvonio telefon. Na liniji direktor najvećeg kluba, lično.

– Nadam se da si mog sina stavio na beka – bio je kratak i jasan.

Selektor se zbunio samo za trenutak. Ali to se nije moglo primetiti preko telefona.

– Naravno, gospodine direktore! Pa vi ste igrali beka u reprezentaciji. A iver ne pada daleko od klade!

Linija je već bila prekinuta. Baš u trenutku kada je u kancelariju ušao ministar sporta.

Selektor nije čekao pitanje.

– Gospodine ministre, odlično što ste svratili! Bilo je nekih manjih dilema, ali mislim da će vaš sestrić igrati levog halfa!

Ministar sporta nije bio oduševljen.

– Levog halfa!? To ne dolazi u obzir! Dete voli da igra u napadu.

– Da, ali… – pokušao je selektor.

– Dete voli da igra centarfora – bio je jasan ministar sporta.

Selektor je izgledao prilično skrhano.

– Igraće centarfora – progovorio je jedva čujnim glasom.

Na vratima se zadovoljni ministar sporta jedva mimoišao sa direktorom privatne firme.

– Doneo sam – rekao je tajanstveno direktor privatne firme.

– Koliko? – bio je radoznao selektor.

– Sto hiljada.

– Dobro. Igraće u odbrani.

– Može li u napadu? – interesovalo je direktora privatne firme.

– Može. Ali za dve stotine hiljada!

– Onda ništa – slegao je ramenima direktor privatne firme. – Neka njega u odbrani…

Direktor privatne firme spustio je koferče i izašao. Uskoro je još tri puta zazvonio telefon i pojavila su se još četiri koferčeta.

Reprezentacija Srbije bila je spremna za Svetsko prvenstvo.