– Marko Marković?

Vojnik u maskirnoj uniformi gledao me je nestrpljivim pogledom.

„Ponovo dele vojne pozive“ – projurilo mi je kroz glavu.

– Marko Marković! – povisio je ton nestrpljivi vojnik.

– Da… odnosno, ne. Ja sam RAJKO Marković!

Vojnik me je podozrivo pogledao.

– Da li si ti Marko RAJKA Marković?

– Ne ! – bio sam kategoričan. – To je moj sin!

– Potpiši ovde! – poturi mi vojnik ogroman spisak i strpa u ruku plavi koverat.

– A šta je ovo? – upitao sam potpuno zbunjen.

– Poziv za vojnu vežbu – potvrdi moje sumnje nestrpljivi gušter.

– Momenat! – sad sam ja povisio glas. – Moj Marko ima samo šest meseci. On je beba!!!

Gušter je bio mrtav hladan.

– To se mene uopšte ne tiče. Ja samo delim pozive. Potpiši ovde!

Od sve muke sam potpisao i spremao se da pođem u vojni odsek i razjasnim stvar.

Preduhitrilo me je zvonce na vratima neprekidnim zvonjenjem.

Oficir sa dva vojna policajca.

– Marko Marković?

– Gospodo, ovo je neka greška. Moj Marko je beba, ima samo šest meseci…

– Jesi li ti Srbin?! – prodera se na mene oficir. – Šta tu kukaš kao baba! Vidiš, bre, da su nas neprijatelji opkolili sa svih strana i moramo da se borimo!

– Ali, on je beba… – pokušavao sam očajnički.

– Ali SRPSKA beba! – zaključio je trijumfalno oficir, odgurnuo me sa vrata i odneo Marka.

I sad čekamo. Valjda će se javiti kad progovori…