Srpska slava 1

I zvao me pred moju krsnu slavu.

– Slušaj, kume, da se mi nešto dogovorimo na vreme. Ako planiraš da ove godine dolazim na slavu, nemoj da ti padne na pamet da pozivaš i one prodane duše i uvlakače!

To je značilo da kum ne želi da bude na slavi zajedno sa nekim našim drugovima koji su se u međuvremenu učlanili u vladajuću stranku.

– Ne želim ni da gledam ta govna! – bio je i suviše jasan.

– Pa dobro, kume, što si tako isključiv… – pokušao sam da ga omekšam. – Ipak su to naši drugari…

– To su sada tvoji drugari! Moji više nisu! Ja sam svoje rekao! – bio je energičan i prekinuo razgovor.

Izložio sam problem ženi.

– Pa, znaš šta… ako je već tako – razmišljala je žena na glas. – Da pravimo mi slavu iz dva dana… Šta fali… Prvi dan ovi iz vladajuće stranke, a drugi dan neka bude za opoziciju…

Nije što je moja žena, ali je povremeno genije.

Tako i uradimo.

Međutim, prvog dana na slavi tišina kao na zadušnicama.

Pitam ja u čemu je problem, šta ne valja, što su se svi ućutali.

– Pa sa kim da pričamo! – graknuli su sa svih strana. – Nema ti ovde nijednog izdajnika ili stranog plaćenika, nemaš čak ni nekog fašiste… Kakva je ovo slava kad nema čovek sa kim ni da se raspravi!

Prošao je nekako prvi dan, u turobnoj tišini, i došao drugi dan slave.

I opet nešto nije bilo gostima po volji.

– Ma da nije i vama problem što nemate s kim da se raspravljate!? – pitao sam već pomalo iznerviran.

– Šta ima mi da se raspravljamo sa budalama! – odmah se našao da reaguje kum. – Oni meni ne nedostaju ! Ali mi više smeta što je ta uvlakačka banda pojela sve meso i krtinu! A nama, opoziciji, ostavili samo papke i rebra!

Ispratili smo goste, pa sam rekao ženi da će bogami sledeće godine biti svi zajedno.

Kad već ne mogu jedni bez drugih…