– Dobar dan. Ja sam došao zbog ove kampanje od stana do stana…

Dežurni aktivista je bio spreman na takve situacije.

– Gospodine, izvinite ako vas je neko od naših aktivista uznemirio… mi samo radimo svoj posao… znate, obilazimo stanove naših građana, predstavljamo naš program, pričamo sa građanima pred izbore, delimo predizborni materijal… nemojte nam zameriti…

– Ma ne – prekinuo ga je čovek. – Nismo se dobro razumeli. Mene interesuje… kad ćete doći u moj stan?

Dežurni je bio prilično iznenađen. Do tada nije imao takav slučaj.

– Ovaj… nema problema! Doći ćemo… kad god vama odgovara…

– Voleo bih – nastavio je čovek – da zazvonite i na moja vrata. Ja bih vam rado otvorio i uveo bih vas u moje predsoblje. Zatim bi seli u moju dnevnu sobu. Ja bih vam skuvao kafu u mojoj kuhinji. Zatim bi prošli kroz moju spavaću sobu i izašli malo na moju terasu da vam pokažem kako imam lep pogled…

Aktivista je strpljivo slušao i najzad došao do reči.

– Nema nikakvih problema, gospodine! Vidi se da ste gostoljubiv čovek… Iskreno da vam kažem… malo je takvih u današnje vreme… Samo mi recite, da zapišem, gde stanujete…

– Ja stanujem u Radničkoj koloniji lamela C – reče čovek. – Tu sam sa roditeljima, bratom, snajom i njihovo dvoje dece. Šta da radim… ne mogu da nađem posao, ne mogu da se osamostalim… Stan dvosoban, pa sam u jednoj sobi sa roditeljima…

Dežurni je bio prilično zbunjen.

– Ali… Vi rekoste… da dođemo u vaš stan…

– Da, da – potvrdio je čovek. – jedva čekam da dođete u moj stan…

– Pa… gde vam je…?

– E to sam hteo da vas pitam. S obzirom na sva vaša dosadašnja obećanja… Gde je moj stan, i kad ću se u njega useliti? Pa da mogu da dočekujem vaše stranačke aktiviste… kao čovek…