A Vučić je sa brda?

A svakako jeste, sve i da se ne misli na ratne grehove i zločine kosovskih Albanaca. NJen šef, Aleksandar Vučić je gospodar svih onih brda sa kojih je kao mladi političar, uz svog šefa Vojislava Šešelja, granatirao i proterivao ljude druge nacionalnosti u šume kako bi sačuvali živu glavu, organizovali pobunu i odbranu od njegove ratno zločinačke politike i njenih posledica.

Koliko je sramno, koliki je blam, slušati premijerku Srbije kako potpuno neprimereno funkciji, poziciji, čak i obrazovanju, na ličnom planu, izvlači iz konteksta istorijske činjenice i ispostavlja ih javno. Nije neočekivan, ali, po stepenu brutalnosti, uvek iznenađuje. Neverovatno je da je premijerki toliko promaklo znanje, znanje o činjenicama i strahotama koje su direktna posledica

Međutim, bitniji kontekst od nepriznavanja, neinformisanosti, ili proste pokvarenosti i koristoljublja je taj što opisi premijerke Srbije imaju taj višedecenijski smrad rasizma prema kosovskim Albancima, toliko kobnog i karakterističnog za ovdašnje javno mnjenje, da je njena odgovornost u nametanju takvog diskursa nesaglediva. Dodatno, još i još, tovariti građanima Srbije taj rasistički pristup prema pripadnicima drugih naroda, predstavlja genocid nad sopstvenim narodom.

Dve decenije nakon onih koji su počinjeni nad drugima. Ipak, premijerka Srbije „nije sišla sa brda“, poput njenog šefa Aleksandra Vučića i nije okrvavila ruke, tokom rata devedesetih, granatiranjima i direktnim pozivanjem na ubistva pripadnika druge nacionalnosti i vere. Zbog čega je dvadeset godina od rata na Kosovu, a trideset od početka sukoba na prostoru bivše Jugoslavije, morala da usvoji „šešeljevski“ pogled na najtragičniju zločinačku sudbinu sopstvenog naroda? Pitanje je čija se izlišnost nameće do besmisla samog postavljanja.

Jer, šta bi osoba sa minimumom dobrih namera i stepena informisanosti radila uopšte u timu diktatora, ratno huškačkog političara Aleksandra Vučića.

Ona je, potom, rekla da se neće izviniti zbog te svoje izjave jer smatra da je to istina.

„Najviše bih volela da se nikad nisam srela sa Haradinajem, jer vi znate za kakve je najgore zločine bio optužen, ali moram i sa crnim đavolom zbog interesa Srbije“, rekla je Brnabić. „LJuta je“ na Evropsku uniju i SAD što je „teraju kao ženu“ da sedi s „ljudima odgovornim za najgore stvari“.

Da li je predsednica Vlade Srbije pomislila šta kosovski Albanci misle o njenom lideru Aleksandru Vučiću i politici koju zastupa? To da su policija Srbije i Vojska Jugoslavije, tokom NATO bombardovanja 1999. godine, sprovodile nasilje nad albanskim stanovništvom s ciljem da ga proteraju sa Kosova i tako održe kontrolu Beograda, poznato je, trebalo bi, i vrapcima na grani.

Da je vlast Slobodana Miloševića, koju je Vojislav Šešelj, zajedno sa svojim političkim sinom, Aleksandrom Vučićem, kritikovao jer nije surovija – organizovano ubijala, deportovala i ubacivala mrtva tela kosovskih Albanaca u grobnice, uz, dokazano, upotrebu državnih resursa, takođe, uveliko bi trebalo da budu toliko poznate činjenice. Toliko da su stigle i do svesti Ane Brnabić, premijerke Srbije. Tadašnja srpska vlast ubila je na hiljade civila koji nisu bili borci, uključujući žene i decu, i šireći strah i paniku među kosovskim Albancima da bi ih naterali na odlazak. Silovanja kosovskih devojaka i žena su takođe vršena u službi etničkog čišćenja. Ovakve „aktivnosti“ srpskih snaga prouzrokovale su odlazak najmanje 700.000 albanskih izbeglica s Kosova u kratkom vremenskom periodu.

Prema statistici UNHCR-a, ukupan broj izbeglica s Kosova je 9. juna iznosio 862.979 osobe. Prognanim građanima su pogranične vlasti prilikom napuštanja zemlje oduzimale lična dokumenta i druge dokaze o državljanstvu, vršeći sistematsko brisanje identiteta…

Dođite sebi, ljudi.