Cela opozicija i pola Vučića 1

Dakle, i oni koji su skloni da veruju u ispravnost metoda da je bez tragičnih posledica veće zlo moguće i poželjno skloniti manjim, danas, a nakon vrlo dugačkog niza konkretnih i iskustvenih dokaza nesposobnosti, osionosti, odsečenosti i neempatičnosti sa tragedijama života običnih ljudi, koju ti njihovi lideri naveliko izražavaju, sve jasnije uviđaju da je to njihovo „manje zlo“ ako ne, prilično „veliko“, onda bar jalovo i potpuno nespremno za ključnu borbu – pad korumpirane, nacionalističke, ratnohuškačke vlasti Aleksandra Vučića.

Javnost je, recimo, juče mogla da se neposredno upozna sa, pre svega, ljudskim a potom i političkim stanovištem, pojedinih ključnih opozicionara.

Pred, u opozicionom smislu istaknutim političarem, koji je u prisluškivanom razgovoru jasno rekao za svog dojučerašnjeg predsednika stranke da mu ne veruje, između ostalog i zbog porekla njegove porodice, nazivajući ga u pogrdnom smislu – polu-Bošnjakom – odnosno, da mu već samo zbog toga ne bi trebalo verovati kada sebe promoviše kao desno orijentisanog političara i srpskog nacionalistu, onemoća se u svakoj daljoj analizi krajnjih posledica eventualnog preuzimanja vlasti i pobede nad još gorim aktuelnim režimom.

Navikli smo se uveliko na zastrašujuće izjave nacionalista, fašista i ostalih ljudskih otpadaka među predstavnicima vlasti Aleksandra Vučića.

Slavljenje genocida, veličanje zločinaca, zlostavljanje sopstvenih građana, gušenje slobode govora, misli, javne reči, prava na slobodu kretanja, lečenje, obrazovanje, kulturu, beskrupuloznih laži i teških krađa i zloupotreba novca građana…

Cela opozicija i pola Vučića 2

To što ogroman broj onih koji se bave javnim poslom kao i običnih građana do sada nije video neodoljive sličnosti predstavnika opozicije sa gore navedenim okolnostima i njihovim opisima, značajno je u jednom smislu.

Ti – danas opozicionari, a juče nosioci državnih funkcija – oduvek su jedni isti, nego je, izgleda, vlast zgadila navedene epitete koje je opisuju, poput nacionalizma, mržnje prema drugačijem i drugom, čak i onima kojima isti ti epiteti kod opozicionih predstavnika do sada nisu smetali.

Štaviše, tako su sticali njihove simpatije.

Dobili smo tako jedan, moglo bi se reći, za javni interes, poželjan rezultat.

Osetljivost javnog mnjenja na ključne osobine kako onih koji sprovode aktuelnu diktaturu, tako i onih političara objedinjenih u opozicione saveze, koji pretenduju da preuzmu vlast.

Da li je rano reći da se konačno utemeljilo shvatanje da se ne može iskreno želeti promena aktuelne vlasti i sistema, odnosno smanjivanje korupcije i krađe novca građana, kao i prestanak zamajavanja ljudi nacionalističkim pričama i pretnjama etničkim sukobima, tako što će se podržavati oni koji su, izvesno je u manjoj meri, ali, opet, dokazano – određeni istim tim osobinama.

Stoga, deluje da bi nakon „pada“ i sklanjanja sa političke scene glavnih opozicionih aktera, nosioca visokih javnih funkcija u periodu pre dolaska na vlast Srpske napredne stranke, posao obaranja diktatorskog režima Aleksandra Vučića bio prilično olakšan i bliže konačnom ostvarenju.

Skoro pa dopola gotov.

Između razloga zbog kojih oni, ipak, i pored sve očiglednosti i dalje opstaju, kao što opstaje i aktuelni režim, pored svog zla i nesreće koje proizvodi u društvu, takođe se može povući paralela.

Ta paralela je zasnovana na gore navedenim osobinama i jednih i drugih, a to su laž, mržnja i manipulacija unesrećenim građanima, brutalnom propagandom nakaradnih vrednosti kao podlogom za prihvatanje i podnošenje siromaštva.

Kao što se diktatorski režim Aleksandra Vučića neće sam povući sa vlasti, očigledno je da to neće učiniti ni oni okupljeni u političke saveze stranaka na čijem čelu su predstavnici bivše vlasti, koji okupiraju prostor opozicionog delovanja, ne dozvoljavajući da se usled praznog prostora koji bi ostao iza njih, stvori nužnost za isticanjem novih ljudi, a time i za dolazak novog doba. Nade u bolje sutra.