Reč je o biračima koje u najvećoj meri karakteriše sasvim ispravan i iskustveno potvrđen i utemeljen stav o tome da su neophodni novi ljudi i nove politike da se suprotstave najtemeljnijem društvenom problemu – korupciji. Jer, u krajnjoj liniji, propagirali mržnju i rat, ili ljubav i mir, gotovo sve opozicione strukture i lideri na političkoj sceni su se obogatili dok su bili na vlasti i zloupotrebili položaje i funkcije koje su zauzimali, ili i dalje zauzimaju.

Ti glasači, međutim, odgovaraju na gore navedeno pitanje jednim sasvim paradoksalnim uverenjem o tome da Ne da(vi)mo Beograd neće preći cenzus. Razume se da neće preći cenzus ako svi oni za koje je logično pretpostaviti da pripadaju ciljnoj grupi ovog pokreta neće da glasaju za njih, jer ta opcija neće preći cenzus. Kada se potom krene u dalje objašnjavanje pozicije potencijalnog glasača ove nove i ružnom prošlošću neopterećene političke grupacije, uviđa se jedna, reklo bi se slabost.

Ta slabost izražava se najpre negativnim određenjem Inicijative nedoraslošću da se bave politikom na ozbiljan način. Taj olako donesen sud zasnovan je najpre na nepoznavanju činjenica o radu ovog pokreta, nedovoljnom informisanošću, ali, čini se i odsustvu skandala iz kojih se izvlače pretpostavke o jačini a zapravo neophodnoj prljavosti da se učestvuje u političkom životu. Društvena elita, ona koja se eksponira u javnosti, upravo je nosilac ove „vrednosti“ kojom utiče na gore navedene stavove birača, kada predstavlja svoje razloge za nedavanje podrške pokretu koji, čini se, u potpunosti odgovara obrascu za koji se navodno zalažu. NJihov su izbor oni prevaziđeni, iskompromitovani, prljavim poslovima određeni opozicioni političari, koji im baš takvim karakteristikama ulivaju poverenje o sopstvenoj jačini i spremnosti da pobede aktuelni režim. Taj konzervatizam, nakardnost njihovog zalaganja vratiće se vrlo brzo u smislu još jednog u nizu razočaranja i lošeg uticaja na društvene prilike, vrednosni sistem i urušenog samopouzdanja koje ispoljavaju.