Jedno veliko ništa 1

Kada se ovakve i slične afere, poznate pod određenim, navedenim nadimcima, nazovu pravim imenom, dobijaju na težini svojstvenoj mafijaškoj organizaciji a ne onoj koja predstavlja državu, odnosno ljudima izglasanim na „demokratskim“ izborima da upravljaju zemljom. Dakle, reč je o ozbiljnim sumnjama da su predsednikovi ljudi, kao i on sam, nelegalno trgovali oružjem i drogom i to zloupotrebom najviših pozicija i moći u državi, odnosno parama poreskih obveznika jednog od najsiromašnijeg naroda u Evropi.

Jasno je da su građani Srbije navikli i na mnogo gore zločine aktuelne vlasti koja svojom „politikom“ uništava javno dobro i interes unazad već trideset godina. Jer, šta su navedene afere u odnosu na ratno huškačke i profiterske grehove režima devedesetih, odakle potiču sinovi balkanskih krvnika Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, Mirjane Marković i njihovih podanika. Stotine hiljada mrtvih širom stare Jugoslavije, genocide, najteže zločine protiv čovečnosti.

Šta je jedna njiva marihuane za čiju trgovinu se sumnjiči sam vrh vlasti ili nelegalna trgovina oružjem u jednoj fabrici, ili vandalsko i brutalno rušenje jednog dela grada, organizovano od strane pripadnika aktuelnog režima, naspram njihovih uloga u ratovima devedesetih kada su pozivali na ubistva, klanja, etnička čišćenja, genocide, zarađujući na tome silne novce, a da pritom ne da nisu odgovarali već su, nakon ubistva premijera Zorana Đinđića, u godinama posle petooktobarske revolucije, zauzeli najviše pozicije u državi. Ništa.

Šta je za njih da strpaju u zatvor jednog lokalnog nasilnika iz svojih redova jer je seksualno maltretirao Mariju Lukić iz Brusa, ili sličnog iz Grocke, koji je naredio policajcima da spale kuću lokalnog novinara zbog toga što se drznuo da piše o korupciji u svom mestu? Opet, ništa.

Šta je, međutim, evropskim zvaničnicima da skoro deset godina polažu nade u direktne potomke Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja – Aleksandra Vučića i Ivicu Dačića da će izvući region iz postratnog stanja, priznajući Kosovo i ostavljajući Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru na miru, nakon višedecenijskog pokušaja ostvarivanja ratnozločinačke ideologije – stvaranja velike Srbije na prostoru bivše Jugoslavije, nije potpuno jasno.

Odakle crpe očekivanja da će aktuelni režim ispuniti ili bar raditi na ispunjavanju kriterijuma za članstvo u Evropskoj uniji dok, sve vreme od kada je stupio na vlast, niže korupcionašku aferu za aferom, širi govor mržnje prema susednim državama i tamošnjim narodima, podstrekavajući neprekidno Srbe „van matice“ na pobunu i ograđivanje u geto unutar zajednica u kojima žive? Da li je odgovor u tome što su oni legitimni izabranici od strane građana Srbije na izborima?

Zbog čega onda imamo situaciju da u Skupštini Srbije ne postoji nijedan opozicioni glas, nakon tek okončanih, junskih izbora, ili odakle neverovatne pojave poput one da pristup medijima sa nacionalnim frekvencijama godinama unazad nemaju ne samo, iskreno rečeno, naveliko isprljani opozicioni, već i ostali misleći ljudi kojima nije cilj osvajanje vlasti već iskrena potreba da u okvirima svoje profesije kažu šta misle o načinu na koji se vlast odnosi prema interesima običnih, ponovimo, najsiromašnijih ljudi na evropskom tlu i njihovim mukama?

Na kraju, odakle očekivanja EU od ovakvog režima Aleksandra Vučića da će učiniti dobro za stabilnost i bezbednost ovog dela Evrope, pa čak i za njihove investicije namenjene za kasniju zaradu i profitu, usled obećanih malih plata radnicima, svojstvenoj metodi za primenjivanje na nerazvijenim društvima?

Posredovanje u dijalogu sa Kosovom nije donelo opipljive rezultate, a ulazimo u deceniju tih pregovora koje u ime Srbije zastupa Aleksandar Vučić. Šta se onda može očekivati od posredovanja EU u dijalogu Vučića sa opozicijom o izbornim uslovima koji slede naredne godine?  Opet, jedno veliko ništa.