Neodoljiva diskiminacija Cvetkovića

U ova dva stava može se obuhvatiti većinsko mišljenje odnosno reakcija javnog mnjenja na slučaj otetog ili neotetog novinara iz Bele Crkve. U izostanku dokaza i jasnih činjenica koje karakterišu ovaj slučaj, u smislu odgovora na pitanja da li je on zaista otet ili je izrežirao sopstveni nestanak, odnosno da li ga je otela država, neki njen „paralelni“ deo, ili je, pak, reč o nenovinarskom starlatanu, sklonom egzibicionizmu i privlačenju pažnje javnosti na sebe, moguće je njime se baviti sa izvesnošću u smeru suprotnom od samog sadržaja, odnosno pripadajuće vrednosti istine/neistine. Fokus se tako prebacuje sa Cvetkovića na one koji ga posmatraju i način na koji reaguju na njega.

Otkriva se tako jedan, na prvi pogled, nepripadajući aspekt posmatranja ovog fenomena kojeg odlikuje izrazito diskriminišući odnos celokupne javnosti prema ličnosti kakva je Stefan Cvetković. Ovom novinaru/nenovinaru, u potpunom saglasju, sa koje god strane da dolazi sud, ukida se pravo da bude ono što on jeste – čovek kakav je Stefan Cvetković. Imajući u vidu da je reč o nesvakidašnjoj osobi, onoj koja iskače iz pravila i načina prihvatljivog i utvrđenog kao normalno ponašanje i mišljenje, Cvetković je otkrio netrpeljivost i težak, nepomirljivo osuđujući odnos čak i onog, nazovimo – najslobodnijeg dela društva. U nemogućnosti da se izmaknu i ne budu duboko aficirani događajem koji je Cvetkovića izbacio u žižu javnosti, upravo zbog mogućnosti istinitosti svega onoga što je predstavljeno kao njegova odlika, ta javnost od koje se očekuje da bude osetljiva i da jasno, prepoznajući status žrtve, zauzme poziciju njegove odbrane, stavila se u ulogu dželata. Tako se naopako dogodilo da kritička javnost, ona čija se suština i identitet iscrpljuju u kritičkom odnosu naspram države i većine – stane na stranu upravo tog većinskog i interesa vlasti i države. I to deluje, valjda zbog nakaradnosti i izigranosti principa, mnogo silovitije i od same vlasti i pripadajućeg dela propagandista njenog interesa.

Naime, složenost slučaja otmice ili neotmice Stefana Cvetkovića nije se razložio i prešao sledstvene nivoe opažanja i zauzimanja očekivanog zaštitničkog stava, već se zaustavio na spoljašnjoj, radikalno jednostavnoj manifestaciji njegove pojave. Otuda i gore navedena tvrdnja da je reč o prostoj diskriminaciji ličnosti kao što je Stefan Cvetković, diskriminaciji na osnovu izgleda, ponašanja i u načelu – ispoljavanja, koja je toliko snažna da ne dozvoljava suočavanje sa ozbiljnošću problema koji ga je stavio u fokus njihove pažnje.

Ovaj fenomen u praksi izgleda na sledeći način – i najveći kritičari vlasti, u koje spada i onaj najosetljiviji deo društva, popularno imenovan kao „drugosrbijanski“, sveo se na odnos prema celom slučaju na način koji upravo pripisuju novinaru Cvetkoviću – palanački. Ogovaraju i prepričavaju pojedinačne opise njegove ludosti, zgražavaju nad pojavom, podsmevaju, bez ikakvog obzira što se takva reakcija u potpunosti poklapa sa reakcijom državnih zvaničnika i njihovih propagandista, onih koji zapravo, i dalje je moguće, mogu biti odgovorni za njegov ugrožen položaj, u slučaju da je ta ugroženost realna. Međutim, o tome da li Cvetković govori istinu ili ne, još nema nesumnjivih dokaza, pa je lakoća sa kojom se većina odnosi prema ovom slučaju zabrinjavajuća. Spinovi režimskih medija u slučaju Cvetković kao nikada dosad uspešno se primaju i kod onih koji su sve ranije režimske kuhinje u medijima prepoznavali i prema njima se odnosili na odgovarajući način. Uprkos tome što brojna pitanja nisu ni blizu odgovora.

Tako se njegovo pitanje sa konferencije za novinare o tome ko bi oprao vlast kada bi njega neko, recimo, večeras ubio – moglo uputiti i neodgovornoj, palanačkoj javnosti, koja ne može da smiri „niske strasti“ komentarisanja i ogovaranja drugačijeg sve dok se ne utvrdi nedvosmislena istina, odgovor na pitanje – da li je Cvetkoviću zaista ugrožen život. Razume se, sa stanovišta elementarne ljudskosti i empatije, nebitno je da li je Cvetković novinar, ludak, egzibicionista, ili bilo šta tome slično, dokle god se ne otkloni i najmanja opasnost po njegovu bezbednost. Jedan od najjačih argumenata koji ispostavljaju „branioci“ novinarske profesije – da će se slučaj Cvetković loše odraziti na neku buduću realnu opasnost po život novinara – pada upravo na testu ličnosti onih koji ga ispostavljaju. Ako će im zbog toga ponestati snage i uverenja o nužnosti brige za nečiji život, onda im je ta snaga već zabrinjavajuće slaba, a briga prilično oštećena.

Na kraju, ako se bude utvrdilo da je Cvetković sve izmislio, onaj ko bude želeo da nad time seiri, da produbljuje ogovaranja jadnog čoveka, imaće to pravo. Kao što će i neko drugi imati pravo da takvo ponašanje, uživanje u iživljavanju nad bolesnim čovekom okarakteriše ogavnim, nedostojanstvenim, niskim.