Nije ovo njihova država 1Foto: Luca Marziale / Danas

Da mi u inboks stižu preteće poruke, one koje se odnose na silovanje, ubistvo, čuveno vešanje na Terazijama, proterivanja iz zemlje, uvrede na račun fizičkog izgleda, načina na koji govorim, i tome slično…, odavno sam navikla.

Kao i većina javnih radnica i radnika u Srbiji, koji se prema problematičnim društvenim fenomenima odnose kritički i trude se, koliko-toliko, da prepoznaju prave uzroke.

Unazad, više od decenije, suočavam se, ponavljam kao i svi drugi, bez posebnog straha i obzira, na neposredni govor ljudi, koje prepoznajem i razumem kao nesrećne, siromašne, ratom opustošene, isfrustrirane i sa nemogućnošću, odnosno izvan privilegija da sagledaju tragične probleme sa kojima se, kao i većina građana Srbije, suočavaju.

Razume se da je reč o pretnjama i uvredama zbog načina na koji pišem i obavljam novinarski posao, kao i da je reč o ljudima koje ne poznajem lično.

Bez namere da se postavljam kao neko ko je neupitno u pravu i bez samokritike, jer sam i sama godinama unazad relativno menjala sopstvena gledišta, suočena sa doprinosima znanju, preciznije rečeno, sve većoj osetljivošću i saosećanju, javni govor o ratnim zločinima, genocidima, etničkom čišćenju i nasilju nekolicine zlikovaca koji su zloupotrebljavali moć i koji, nažalost, i dan-danas to čine, nailazio je na brutalne osude.

Nikada, međutim, nije mi ni palo na pamet da te pretnje prijavim.

Čak ni čuvenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja, koji je pre dve godine, sa govornice Skupštine Srbije, pozvao na moje ubistvo ili 20 godine robije, nisam tužila.

Iako je za njega poznato da upravlja hordama nesrećnika koji u toj ratnozločinačkoj ideologiji traže izlaz od siromaštva i bede u koju ih je upravo on sa svojim političkim bolesnicima i saveznicima oterao.

Opet, zbog genocida u Srebrenici na koji je inspirisao, kao što i danas, kad god otvori usta, pokušava da učini opet isto.

Nesrećne i upravo takvom politikom životno ubogaljene svesti pre će hteti mene koja živi život, takođe, na ivici egzistencije, nimalo lagodno i ni blizu posedovanju džipova, stanova, i ostalog bogatstva koje odlikuje ratne profitere i njihove naslednike – da siluju, zakolju, obese, isteraju odavde, nego njih.

I to je, s obzirom na manipulaciju kojoj su izloženi, sasvim razumljivo i posledično, tužno i tragično.

Međutim, prvi put kada sam osetila istinski strah kao i gađenje od pomisli da stradam, budem fizički ugrožena od strane likova koji mi prete i vređaju me na društvenim mrežama, dogodio se u nedelju uveče.

Nakon niza pismenih poruka sa uvredljivim sadržajem i pominjanjem uznemiravanja nekakvih pirana u dvorištu čoveka koji mi se obratio, poslao mi je niz audio poruka i jedan video.

Ludilo koje je bilo očito iz njegovog glasa i načina na koji je pljuvao televizor i mahao agresivno rukama prema mom licu koji se nalazio na ekranu, nisam mogla da zanemarim.

Njegova dikcija i način ispoljavanja ludila mogla sam da prepoznam kao da stanuje, metaforički rečeno, u stanu do mog.

Nakon par sati saznala sam da je to zaista i slučaj.

Da je taj monstrum tu negde.

Oko mene…

Najpre, čovek nije ni siromašan, nije bio na ratištu, ima poveliku platu i to na teretu svih nesrećnih građana Srbije, živi u Beogradu i zaposlen je u Fudbalskom savezu Srbije.

I to kao menadžer za mlade, decu do 19 godina.

Da radi u FSS, odmah su iz tog saveza potvrdili kolegama iz Danasa.

Svi su se istovremeno zaprepastili načinom na koji mi je pretio.

Pevao je, urlao, agresivno mahao ispred mog lica. Jezivo, užasno… Zašto?

Zato što sam u jednoj emisiji izjavila po milioniti put da je u Srebrenici bio genocid, da je najveća sramota nepriznanje toga, odnosno činjenica da naslednici genocidne politike četvrt veka posle obavljaju najviše državne funkcije i dan-danas.

Upozoravala sam, opet, po milioniti put, da takvi zlikovci sutra opet mogu da ponove taj svoj monstruozni nemar prema ljudskom životu i žrtvuju obične ljude kako bi opstali na vlasti i sačuvali bogatstva stečena na korupciji, smrti i gladi.

Po isto tako milioniti put našla sam se na udaru kao da sam ja profitirala na ubistvima i slanju sopstvenih građana u samoubistvo.

Ovoga puta sam se uplašila.

Imam pravo na to, na procenu da mi dete neće biti bezbedno na putu do škole i nazad.

Takođe, ideja da stradam od jednog privilegovanog manijaka, koji veze sa nesrećom o kojoj govori nema, lažno se pozivajući na srpstvo, preteći mi svakim pojedinačnim tonom glasa i pokreta, više je uznemirujuća od bilo koje druge ideje.

Iako ne smatram da imam više prava od ostalih da takve stvari prijavim, štaviše, uverena sam sada da će takav potez ohrabriti i ostale koji se nalaze u sličnoj ili goroj situaciji od mene.

Nije ovo njihova država, ovo je i naša zemlja i naš grad, ulica…

I, ako se neko pita, izvesno je da sam veći sam patriota od njih.

Mnogo, mnogo veći.

Kao i svi ostali koji im se suprotstavljaju ili govore i ističu stvari suprotne od onih koji su našu budućnost pretvorili u novce i lična bogatstva. Na nesreći jednog od najsiromašnijih naroda u Evropi. Sram ih bilo.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.