Noga na gasu za ubijanje demonstranata

Rekao je da u tom gradu ima puno ljudi, članova Srpske napredne stranke, koji drže nogu na gasu sa potrebom da se zakucavaju automobilima u one koji blokadom puteva pokušavaju da izraze bunt protiv režima njegovog stranačkog šefa, predsednika Srbije.

Potom je rekao da mu je izjava izvučena iz konteksta i da je on tim rečima samo hteo da ukaže na opasnost od nasilja i tragičnih incidenata.

Međutim, reči koje je upotrebio da bi navodno obrazložio zloupotrebu njegove izjave, samo su potvrdile istinitost u namere izazivanja nasilja na koje su pozivale.

Koristeći za te ljude koji su spremni da se zaleću automobilima u grupe demonstranata odrednicu „mi“ istakao je da „oni“ to neće još da urade.

Ta veza između šefa odbornika naprednjaka i zamenika predsednika čačanske skupštine, odnosno objedinjujuća i jasno izražena pripadnost ljudima koji su spremni da automobilima gaze demonstrante, sa naglaskom na činjenicu da na takav nasilnički potez samo čekaju da im upravo on da zeleno svetlo, s obzirom na to koju funkciju obavlja, zastrašujuća je.

Način na koji funkcioneri naprednjaka u unutrašnjosti slušaju poruke njihovog predsednika, Aleksandra Vučića, instrukcije koje dobijaju odozgo, kroz filtere besa i osionosti onih koji im ih daju i u svojim interpretacijama prenose, čini se da su najistinitije.

Svedene i očišćenje od „finesa“ i pokušaja zamagljivanja kontradiktornostima, za razliku od onih koje se mogu čuti gotovo svakodnevno od funkcionera sa vrha vlasti i na najvišim pozicijama.

Dok predsednik Aleksandar Vučić govori kako od gumenih čekića i motki uposlenika njegove stranke niko nije stradao, odnosno kako nijedna prijava i povreda nije zabeležena, prenos te poruke do nižih stranačkih funkcionera dolazi u još ogoljenijoj formi.

I sama zamisao mogućnosti o tome da se jedan automobil zaleti u ljude dok stoje na putu i na taj način izražavaju bunt protiv režima, preveliko je tragična.

A tek, izrečena kao stav, tvrdnja, odnosno spremnost jednog naprednjačkog nasilnika koji obavlja funkciju potpredsednika Skupštine u Čačku da tako nešto i sprovede, jasno opisuje namere režima Vučića u odnosu na aktuelne, nikada masovnije proteste protiv njegove vlasti.

U svojoj naivnosti, odnosno naletu iskrenosti, potpredsednik Skupštine Čačak je rekao: „Direktiva iz centrale je da se ne preuzimaju nikakve mere. Ima dosta ljudi koji su spremni da sednu u svoja vozila i da ulete u tu masu. Mnogo više ima nas. Videli ste u Areni koliko je tu bilo sveta. Mi imamo 10.000 članova stranke samo u Čačku. Pa samo jedan posto tih ljudi da se pojavi, razbili bi to i odneli bi ih kao da ne postoje.“

Jasno je iz rečenog da je takav način obraćanja, pogotovo mimo kamera, običajnost za ovog naprednjačkog nasilnika.

U mnogo goroj formi, ako je to uopšte moguće, od ove koju je zabeležila lokalna televizija.

Zamislimo onda kakve pritiske i kakav strah osećaju ljudi u manjim gradovima suočeni sa ovakvim porukama, u sredinama u kojima se manje-više svi poznaju, od međusobnog uvida u radna mesta od kojih im zavisi elementarna egzistencija, do škola i vrtića u kojima su njihova deca, bolnica i domova zdravlja u kojima se leče, i tako redom…

Paklena atmosfera koja u autokratskim, kleptokratskim, hibridnim režimima, poput ovog Aleksandra Vučića, odlikuje manje gradove i mesta, u odnosu na one sa većim i velikim brojem stanovnika, neuporedivo je užasnija i teža za podnošenje.

Koliko treba hrabrosti i snage pobunjenim, nesrećnim i nezadovoljnim pojedincima da izađu i stanu na mali put, raskrsnicu u svojoj sredini kako bi se pridružili onim hiljadama koji u istom trenutku blokiraju, recimo, Gazelu i auto-put kod Sava centra u Beogradu.

Kakvom riziku se izlažu oni, a kakvom građani velikih gradova.

Užas koji se predviđa iz govora predsednika Srbije o nasilju koje izgleda tek predstoji, s obzirom na primere tokom prethodne dve blokade puteva – iznošenje baklji, kojima se gađaju demonstranti, uletanje u masu kolima, izazivanje sveopšteg makljanja, ispadanje kapuljača sa motkama i čekićima i bežanija potom sa lica mesta incidenata službenim automobilima – osetiće, nažalost, najviše oni koji su i najviše hrabri, usled nezaštićenosti i izloženosti osvetama od ljudi sa druge, režimske strane, pripadajućih istim lokalnim, malim sredinama.

To nasilje nije samo trenutak udarca, koje može da bude zabeleženo kamerama i postane vidljivo široj javnosti, već ono ulazi direktno u kuću, frižider, školske klupe, bolničke krevete…