Premijerka neće u Potočare

Vrlo su retki slučajevi doslednosti i istrajnosti u političkim organizacijama, kod javnih radnika, koji su i danas stali protiv njega.

Zašto stoje rame uz rame sa njim? Zato što, zapravo, slede njegov politički put koji se iscrpljuje najpre u zastupanju genocida, propagiranju tog najvećeg maskra na evropskom tlu, posle Drugog svetskog rata, a potom u njegovoj relativizaciji, negiranju i nipodaštavanju žrtava i svih onih koji to osuđuju, sramota ih je, i, s obzirom na protok vremena, sve manje plaču….

To što se ne osećaju odgovornim zbog toga što država u kojoj žive, odnosno sve vlasti od devedesetih pa do dan danas negiraju, relativizuju ili opravdavaju genocid, je, ustvari, manje zlo u odnosu na ono koje se očitavalo u opravdavanju masakra nad više od osam hiljada muslimana, u samo nekoliko dana, pre 24 godine…

NJih se to ne tiče, oni nisu u tome učestvovali, mrze državu u kojoj žive, vlast koja im opredeljuje životne okolnosti. Kulturu, obrazovanje, zdravstveni sistem.… Kao da se ne prepoznaje veza između onog koji je zastupao i opravdao genocid, kada se dešavao, kao što ga danas negira i relativizuje, i toga kakvu politiku u uslovima koji su, nazovimo ih, mirnodopski, takav jedan „političar“ može da vodi. Razume se da ta politika ne može biti u kontekstu dostizanja što većeg stepena socijalne pravde, sa malim stepenom korupcije i brigom za običnog čoveka. Ona će biti bahata i surova, odvratna i mrziteljska, kao što je eksponirao tokom ratnih devedesetih i agresije režima Slobodana Miloševića na republike bivše Jugoslavije. Poslaće u smrt ljude koji su ga birali da upravlja državom, trepnuti neće.

Takođe, nemoguće je da oni koji rade za Aleksandra Vučića, onog koji nikada nije kleknuo, suzu pustio, pokajao se zbog toga što je pre 24 godine, ali i tokom svih godina rata devedesetih, bio ratni huškač, budu drastično različiti od njega. Pa, tako, predsednica Vlade Srbije, Ana Brnabić, kaže da danas ne ide u Potočare jer je niko nije zvao. Izvrće kontekst, potom, tvrdnjom da niko nije odgovarao za to što je predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, onomad, prilikom prisustva komemoraciji, kamenovan. Šta bi bilo da je pozvana, iako je jasno da se na obeležavanje genocida „ne zove“, pogotovo ako si predstavnica naroda u čije ime su zlikovci masakr počinili? Rekla bi, prvo otkrijte i kaznite žrtve koje su kamenovale Aleksandra Vučića, portparola genocida, pa ću doći na komemoraciju u Potočare?

Podsetimo se zato kako je izgledao taj kontroverzni odlazak Aleksandra Vučića u Potočare, pre par godina. Negiranje, vređanje žrtava, akcija na međunarodnom nivou, uz pomoć ruskih „prijatelja“, da ne bude usvojena rezolucija o genocidu u Ujedinjenim nacijama, danima su bile glavne vesti kako u Bosni i Srbiji, tako i u celom regionu. Da ne bi skrnavio ugled nacionaliste pred biračkim telom, zabludelim u velikoj meri i njegovom višedecenijskom gnusnom propagandom, Vučić je, uoči odlaska u Potočare, na obeležavanje dvadeset godina od genocida, danima na najprizemniji i najneosetljivi način vređao žrtve genocida. Onda je otišao tamo i vratio se kao žrtva. Žrtva žrtava genocida koji je zastupao a potom godinama, u celoj svojoj političkoj karijeri relativizovao.

Danas, premijerka Srbije, uoči 24 godine od srebreničkog masakra, govori o tome kako joj je neprijatno zbog toga što je Aleksandar Vučić tamo napadnut. Da li je to bio organizovan napad, ili, čak, bezobrazno režiran od strane upravo ovdašnjih službi, potpuno je nevažno. Zamislivo je i da na njega baci kamen majka čiji su svi muški članovi porodice, od supruga, oca, sinova pobijena u tom najsurovijem zločinu u modernijoj istoriji. Zar ne? Pogotovo što ne da se nije pokajao, već je, pre četiri godine, u Potočare došao kao pobednik! Kao onaj koji je uspeo da pred UN izdejstvuje da ne bude usvojena rezolucija o genocidu.

Premijerki Srbije je, međutim, neprijatno zbog Vučića. Kakav genocid, kakvi bakrači. Vučić!