Profiteri sa nacionalistima

Da će se, zapravo, odreći jedinog načina na koji uspeva da vlada unazad već devet godina.

A to je takozvana „čvrsta ruka“ u odnosu na svaki segment upravljanja društvenim procesima i ekonomsko socijalnim stanjem najvećeg broja građana.

To je apsolutna kontrola od ključnih institucija sistema, pravosuđa, parlamenta, sve do medija, odnosno pokušajima da kroz kulturne i obrazovne obrasce utemelji svoju nadmoć nad građanima, plasirajući narativ koji izaziva strah i pokornost kod običnih, inače, vrlo siromašnih, nezaštićenih i ugroženih građana.

Jasno je, zapravo, na osnovu iskustva skoro decenijskog vladanja Aleksandra Vučića, da niko, iole razuman, ne očekuje da vlast uspostavi dijalog sa svojim političkim neprijateljima, sa onima koji je kritikuju, ukazujući na nepravde, pljačke, sunovrat moralnih vrednosti, u odnosu na političku prošlost vlastodržaca u ratovima devedesetih, ali i, posebno opasnih, aktuelnih grehova, svojstvenih, fenomenološki gledano, „novijim“ diktaturama.

Nakon ratnohuškačke agresije koju su Aleksandar Vučić i Ivica Dačić predano sprovodili prema narodima bivše Jugoslavije, druge nacije i vere, do zauzimanja pozicija moći i vlasti u poslednjoj deceniji, kada su prerasli u apsolutno diktatorski režim, svojstven novom vremenu, bez mogućnosti da dalje podstiču sopstvene građane na mržnju i učestvovanje u ratnim zločinima, danas je potpuno jasno da bi bilo kakva očekivanja od agresora zaselih na najvišim pozicijama vlasti, sa neverovatno jakom moći, mogli da pristanu na bilo kakav kompromis i otvore područje slobode u odnosu na ono što nije u vezi sa njihovim isključivim opstankom na vlasti.

Zato je jasno trenutno i da je poziv Evropskoj uniji da posreduje u tom dijalogu vlasti i opozicije sveden isključivo na to da se ovdašnji režim prepozna kao diktatorski i u skladu sa tim sankcioniše po pravilima i načinima na koje to evropske birokrate i pojedinci inače praktikuju.

Tu sada nastaje problem, jer svako vreme i svaki kontekst zahteva drugačiji pristup pojedinačnom problemu.

Pogotovo u situaciji kada, pretpostavlja se, evropski zvaničnici ne prepoznaju u vladavini Aleksandra Vučića tešku, već, takozvanu, meku diktaturu, jer, uprkos gore opisanoj osobenosti, sarađuje sa njima na rešavanju bezbednosnih problema u ovom delu Evrope. To nas dalje vraća opet na očekivanja od rezultata celog procesa.

Evropski zvaničnici koji se bave ovim delom Evrope, Balkanom, nemaju nameru, izvesno je  da od Srbije naprave demokratsko i slobodno društvo.

Nadaju se da Srbija više nikada neće krenuti oružjem da brani Kosovo, recimo, ili da oslobađa Republiku Srpsku iz države Bosne i Hercegovine.

I tu, čini se, stižemo do poente koja se odnosi i na kritiku opozicije i njenih predstavnika.

Ukoliko se ne obuzima ceo kontekst kritičnog odnosa prema naslednicima jednih od najvećih balkanskih krvnika Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja – Ivice Dačića i Aleksandra Vučića, odnosno, ako se prenebregava njihov smrtonosni nacionalizam i izuzimaju se iz odgovornosti za propagiranje čiste mržnje i poziva da se ubijaju ljudi druge nacije i vere, tokom ratova devedesetih, već se, upravo suprotno, kritika njihovog režima gradi na osnovama koji osuđuju namere da se, recimo, prizna kosovska nezavisnost ili iskreno zalaže za jedinstvo BiH i osudu genocida i najtežih ratnih zločina, poziv EU da „sredi“ njihov izlaz u medije, čini se neozbiljan i neiskren.

Da su se, dok su bili na pozicijama vlasti, posle petooktobarske revolucije, zalagali za lustraciju politika Socijalističke partije Srbije i Srpske radikalne stranke, danas ne bismo imali diktatora Aleksandra Vučića na vlasti koji sa svojom ekipom ruši i ono malo dostojanstva koje su građani stekli pomenutom revolucijom.

Ne da se nisu zalagali za to, nego i dan-danas, na godišnjice najgorih zločinstava u novijoj istoriji Evrope, zakopaju se u ćutanje i čekaju da prođe to obeležavanje.

Pretpostavlja se da misle da je tako bolje zbog raspoloženja biračkog tela, koje je siromašno, korumpirano, opustošeno ratom u svakom smislu, jer, između ostalog, na vlasti ima ratne propagandiste iz devedesetih.

Dokle god budu pokazivali takvu neosetljivost, a dok u međuvremenu ne ojačaju pokreti koji okupljaju mlađe i neokaljane ljude, koji žive na sličnom egistencijalnom nivou sa većinom građana, za razliku od njih, čini se da je nemoguće očekivati ništa od dijaloga ratnohuškačke vlasti i nacionalističke opozicije.