Sloba, Mira i Voja zauvek

Diktatura zločinaca Slobodana Miloševića i njegove supruge Mirjane Marković, snažno podržana i usmeravana zločincem Vojislavom Šešeljem, toliko je bila snažna i brutalna da građani Srbije više od dve decenije od te tragedije nisu u stanju da joj se odupru.

Verzija razloga i interpretacija rata koji su ovi zločinci vodili u naše ime širom bivše Jugoslavije, tokom devedesetih godina, i dalje je zvanična i državna, a njeni glasnogovornici su upravo nekadašnji glasnogovornici i portparoli para Milošević i njihovog ortaka u zločinstvu – Šešelja.

Nekada portparol Miloševićeve Socijalističke partije Srbije, danas predsednik Narodne skupštine Srbije, Ivica Dačić, obratio se građanima juče rečima da je do bombardovanja došlo zato što je „neko tražio razlog u događajima u ratu“, i da je „ispalo da je Srbija vršila zločine nad civilima“.

Bliski saradnik Mirjane Marković, bivši „julovac“, a danas ministar policije, Aleksandar Vulin, poručio je da Srbija nikada neće zaboraviti taj zločin i prestati da traži pravdu, kao i da je to poslednji veliki, nekažnjeni zločin u 20. veku.

„Nijedan vojnik, nijedan policajac nije zalužio da umre. Svaka smrt čoveka koji je branio svoju zemlju je zločin. Zato tako licemerno zvuči kada nam stignu poluizvinjenja u kojima se kaže da žale zbog toga što su ubijali našu decu“, rekao je Vulin.

Nije rekao „julovac“ ko je vojnike i i policajce gurnuo u rat, ko ih je najpre inspirisao da pod komandom njegovih nekadašnjih šefova Slobodana Miloševića i Mirjane Marković počine ratne zločine, sprovode etnička čišćenja, izvrše genocid i na kraju budu ostavljeni da brane građane Srbije od NATO bombi.

Nije to rekao ni Dačić, kao što nije rekao, niti će ikada reći predsednik Srbije, Aleksandar Vučić.

Zašto?

Pa, zato što oni nisu tek nekakvi ideološki naslednici navedenih političkih monstruma i zločinaca, već su tokom tog najvećeg pokolja od Drugog svetskog rata bili njihovi potrčci i kadrovi zaduženi za raspirivanje mržnje prema narodima bivše Jugoslavije, ratni huškači, koji su od smrti, gladi i pustošenja finansijski i u svakom drugom smislu profitirali. Toliko, da su danas na najvišim pozicijama u državi, držeći i zloupotrebljavajući svu moć, od novca građana, gole egzistencije, do obrazovanja i kulture.

Tako stasaju nove generacije i opstaju uverenja građana o tome da je diktatorska i ratno zločinačka vlast u Srbiji tokom devedesetih godina vodila pravedan rat, koja ih je dovela do toga budu jedan od najsiromašnijih naroda u Evropi, u istoriji zauvek žigosani kao agresori i ljudi koji su žmurili, učestvovali ili se bezuspešno pobunili protiv manipulatora i njihovih zlodela.

Nakon što su Miloševićeve horde izgubile sve nečasne ratove koje su vodile na prostorima bivše Jugoslavije, ostavljajući za sobom žrtve teških ratnih zločina i genocida, ali i primoravajući Srbe, u čije ime su se navodno borili, na izbeglištvo ili ih ostavljajući na cedilu zločincima drugih naroda, bombe su počele da padaju i po gradovima u Srbiji.

Razume se da se u zvaničnoj, državnoj verziji rata na Kosovu, ne pominje represija Miloševićevog režima nad kosovskim Albancima, a, ukoliko se i pomene, tumači se isključivo kao odbrana teritorije od „šiptarskih terorista“.

Ne pominje se da je više od 800.000 Albanaca proterano iz svojih domova tokom 1998. i 1999. godine, kao i da su im u godinama pre oduzimana sva osnovna prava i slobode, da se širom Srbije nalaze grobnice sa njihovim telima, dovezenih sa Kosova i pokopanih u Srbiji, u cilju zataškavanja zločina protiv civilnog stanovništva…

Naravno da se ne pominje, jer bi to značilo da su aktuelni nosioci vlasti u Srbiji svojim političkim delovanjem porazili i osramotili narod nad kojim vladaju.

Kada bi pale maske, izgubili bi vlast, a time bi se načelo i utvrđivanje odgovornosti za afere koje su novijeg datuma i ne pripadaju ratno zločinačkoj prošlosti.

Godine, međutim, prolaze, a njihova laž o ratnim događajima odnosno sopstvenoj odgovornosti, sve je čvršća i „istinitija“.

Problem koji stavlja dodatni teret na otkrivanje istine i utvrđivanje političke odgovornosti predstavlja i činjenica da opoziciju u Srbiji čine oni koji očekuju pad Vučićevog režima na priznavanju Kosova i takozvanoj izdaji nacionalnog interesa, osporavajući istinu o zločinačkom karakteru vladajuće garniture, čime suštinski staju na stranu politike koju navodno hoće da obore.