Tiha krađa glasova bojkotaša

Dakle, za polovinu njih izborni dan je kao i svaki drugi. Polovina birača ne učestvuje u kreiranju sopstvene budućnosti i političkih prilika, već posmatraju tu društvenu igru sa strane.

Armija nezainteresovanih ili razočaranih, frustriranih, ostaje nema u odnosu na ponudu kandidata za učešće u nekoj budućoj vlasti, iz ciklusa u ciklus.

Stoga, ona politička opcija koja se identifikuje sa tim velikim delom birača, odnosno nametne im se na takav način da neizlaskom na izbore budu svrstani kao podržavaoci partija i organizacija koje su pozvale na bojkot, za one jednostavno nezainteresovane među njima ne može da izazove nikakvu neprijatnost.

Međutim, za birače nezadovoljne ponudom učesnika i izbornim uslovima, odnosno vrlo zainteresovane da izražavaju svoj politički stav bojkotom izbora, godinama unazad, to što su unapred prisvojeni od strane političkih opcija zbog kojih upravo i ne izlaze na izbore, može predstavljati problem.

Veliki deo tradicionalnih bojkotaša izbora biće leđa i dekor strankama i organizacijama koje su pozivale na ignorisanje izbornog procesa, a da na to nisu pristali.

Štaviše, upravo su glavni akteri bojkota – Dragan Đilas i Vuk Jeremić – jedan od krupnijih razloga zbog kojih su nezadovoljni i u koje su razočarani zbog iskustva njihovog političkog delovanja pre dolaska Srpske napredne stranke i Aleksandra Vučića na vlast.

U toj neimenovanoj, nedefinisanoj bojkot masi nemoguće je napraviti i jasno naznačiti ko izbore bojkotuje zato što su ga na to pozvali gore navedeni političari iz Saveza za Srbiju, a kome su taj bojkot „ukrali“ pripadnici bivše vlasti, politički aktivni skoro celu prvu deceniju posle petooktobarske revolucije i svrgavanja diktatora Slobodana Miloševića.

Nepravedni izborni uslovi nisu za njih nepoznanica i iz tog vremena, jer oni koji su imali novac i pozicije moći su i tada takve privilegije koristili za pribavljanje još više moći i, razume se, novca.

Razlika u odnosu na danas je to što su zloupotrebe koje čini Vučić višestruko veće, opasnije i brutalnije. To niko ni ne spori.

Ono što se gubi iz vida uoči predstojećih izbora i sabiranja rezultata jeste da većina građana koja tradicionalno ne izlazi na izbore to čini upravo zato što im se kao alternativa diktatorskom režimu nudi, opet, tradicionalno, ono – manje zlo.

Boris Tadić je bio manje zlo u odnosu na radikala i zamenika Vojislava Šešelja u ratnoj propagandi i zločinstvu – Tomislava Nikolića, isto kao što se danas pravi paralela u smislu toga da je Dragan Đilas manje zlo u odnosu na, takođe, ratnog portparola Vojislava Šešelja – Aleksandra Vučića.

U merenju tog negativnog uticaja na živote građana jednog od siromašnijih država na evropskom tlu, izvesno je da je količina zla mnogo veća, zapravo neuporedivo, na strani ratno profiterskih radikalskih lidera.

Kada se i najgrešniji upoređuje sa njima, njegova zlodela izgledaju smešno i naivno, jer se porede sa političarima koji su inspirisali najtragičnije stvari u novijoj istoriji Evrope – genocid, ratne zločine i etnička čišćenja, i bogatili se na smrti i gladi.

Stoga, lako je u tom slučaju biti manje zlo. Problem nastaje kada ta politička alternativa  Vučiću, osim što je prepoznata kao korumpirana, stoji na tim trulim nacionalističkim osnovama.

Bez obzira na to da li je u tome otvorena kao što je, recimo, slučaj kod Vuka Jeremića i Boška Obradovića, ili pokušava da ostane „čista“ tako što o tome ćuti, ignoriše ili relativizuje opasnost i loša dejstva, poput Dragana Đilasa.

Pritom, odbijanje kompromitovanih političara, u koje su se građani uveliko razočarali posmatrajući ih godinama na funkcijama vlasti, da se povuku iz političkog života, već se nameću kao glavni borci protiv diktatorskog Vučićevog režima, prisvajajući sad i one koji bojkotuju izbore, jer ne žele da se opredeljuju za manje zlo, stvara duboku nejasnoću i nemogućnost da se izborni rezultati svedu na istinitu meru, na nivoima komplikovanijim od uobičajnih prostih zbirova.

U izbornom danu, rezultati na nivou procene uspešnosti bojkota, saopštavaće se iz časa u čas.  Vesti o izlaznosti će, izvesno je, imati primat.

Za stranke koje ne učestvuju na izborima uspeh bi mogao biti u slučaju da izlaznost bude ispod 40 odsto. Nažalost, taj uspeh neće imati nikakve posledice jer je vlast moguće formirati i sa tako malim brojem izašlih na izbore.

U tom besmislu, izjednačen rezultat bez ikakvih posledica je, takođe, izvestan, ako izlaznost bude prosečna, oko 50 odsto.

S obzirom na tihu i nenasilnu „krađu glasova“ bojkotaša od strane onih koji na bojkot pozivaju, s jedne strane, i krađe glasova od strane režima kroz nedemokratske izborne uslove, ucene i direktno nasilje, s druge, može se reći da će rezultat biti izjednačen – 50 naspram 50 odsto.