Da će se uskoro dogoditi nešto veliko i značajno što će konačno relaksirati napetost i stvoriti uslove za neki novi početak prognoziraju gotovo svi direktni učesnici ali i posmatrači aktuelnih prilika. To iščekivanje, međutim, odiše jednom ogromnom prazninom i strepnjom da će sve okončati, kao i toliko puta dosad, bez ikakvog značajnijeg napretka. Nerealnost očekivanja koja gotovo uvek idu uz snažno izraženu spremnost na velike promene, zasnovana je na uveliko dokazanim činjenicama o tome da je moguć drastičan obrt u političkom, ljudskom i društvenom pristupu srpskih vlasti prema problemima koje su tokom svojih višedecenijskih uticaja na ovdašnje prilike sami i stvorili. Ta iluzija da je moguće da bivši radikali i podanici Slobodana Miloševića naglo ozdrave, shvate svoje greške, odreknu se bogatstva i privilegija koje su stekli na nesreći sopstvenih građana, toliko puta do sada je dodatno i iskustvom utvrđena kao iluzija da vređa i krajnje humani princip i verovanje da svakom čoveku iznova treba pružiti priliku da se popravi i pokaje.

Stoga je zanimljiv fenomen u kojem i najljući protivnici Vučića i njegove politike, odnosno zastupnici i nacionalističke i antinacionalističke politike, kao i značajan deo građana koji smatraju da kosovski problem mora biti rešen u što skorije vreme – smatraju da Vučić samo što nije priznao Kosovo, da će to uraditi na donekle civilizovan način, nakon čega će svima da lakne od konačnog sklanjanja te teme u stranu. Uspeo je da ostavi utisak na mnoge posmatrače koji vrlo dobro poznaju sve njegove mračne, pogubne i negativne strane, da u oblastima spoljne politike ima najbolje rezultate, da ona prednjači uveliko u odnosu na unutrašnju, kao i da su veštine koje iskazuje u delovanju poželjne za svakog lidera. Predstavljaju ga za primer. Pretpostavlja se da su u tom tumačenju odustali od elementarnih okvira normalnosti i pristojnosti kada je reč o zamišljanju društva u kakvom bi želeli da žive i koje bi bilo dostojno svakog čoveka. Jer, ono što nazivaju lukavošću, zapravo je licemerje. Mudrost koju mu pripisuju jeste istinska sklonost ka besramnom laganju i sklonosti prevari i izneveravanju. I, testirajmo to, recimo, upravo na pitanju Kosova. Šta je cilj priznanja kosovske nezavisnosti? Da li je to u prvom redu pomirenje dva naroda? Otklanjanje semena zla i korova mržnje i netrpeljivosti nametnutih ciljevima ratnog profiterstva nekolicine zlikovaca. Priznanje sopstvenih grešaka pred onim drugim i pokušaj građenja miroljubivog odnosa uz poštovanje i voljenje razlika?

Oh, reći će odmah – ne! To je naivno stanovište, nema u politici ljubavi samo interesi… Navešće gomilu otrcanih i toliko štetnih parola o ubijanju elementarne ljudskosti ali i minimalnog stepena inteligencije u promišljanju društvenih odnosa, na osnovu kojih su zlikovci, zapravo, i dalje u prilici da se bogate na njima obožavanoj mržnji.

Tako i protiče proces priznanja kosovske nezavisnosti, bez naznaka uočavanja neminovnosti da sve i ako se zaista ostvaruje, vodi svakako zamrznutom sukobu, upravo onome o čemu maštaju najstrasniji nacionalisti i protivnici javnog interesa. Od ovakvog načina priznanja, kako ga Vučić vodi, sa jasnom namerom daljeg laganja, manipulisanja i nesuočavanja sa greškama iz prošlosti koje su i dovele do sticanja nezavisnosti u krvi, etničkim čišćenjima i ogromnih ljudskih tragedija, bez obzira na nacionalnost, niko ne može i neće imati koristi. Jer, evidentno je da se priznanje odvija pritiskom uza zid, pod prisilom, bez ikakve svesti o greškama i razumevanja usled čega se to događa, a u takvim uslovima se zapravo samo čeka prilika za „oslobođenje“ i vraćanje na stare pozicije. Pozicije smrti, rata, mržnje.

Uoči puta u NJujork, a tokom skorašnje posete visokog američkog zvaničnika, Vučić je patetično, neodgovorno i vrlo neozbiljno morao da podeli sa građanima utisak koji ga uveliko tišti – svi oni čekaju da ja priznam Kosovo pa da me posle sruše. Dakle, pritisnut spolja i iznutra, nepokajnik Vučić eksplodiraće u smeru suprotno od javnog interesa i srećnije budućnosti građana.