Arogancija i samosažaljenje 2

Krle, reci, kao čovek i lekar, ali onako, ni po babu ni po stričevima, šta misliš: da li N. N. osobama koje „ne sagledavaju prioritete, ne uviđaju relacije između uzroka i posledica i pogrešno procenjuju odnose“ (svejedno između čega) pre treba ukazati lekarsku pomoć nego poverenje i da li je za takve primerenije mesto Laza Lazarević nego SANU i „institucije sistema“?

Budući da osnovano sumnjam da će krle22 – iz razloga koji će vam se u ovoj kolumni sami kasti – odgovoriti na pitanje, ja ću to učiniti. Gorepomenutim, dakle, N. N. osobama (svih boja) načelno nipošto ne bi trebalo ukazivati poverenje, ali ni lekarsku pomoć, a još manje ih treba hospitalizovati u Lazi zato što su listom (bar naoko) mentalno zdravi, samo se prave ludi, neki od njih za nadnicu, neki „po vokaciji“, neki bogme i po naređenju „odozgo“.

Smisao gorepomenutog glumatanja ludila (koje na kraju proizvode stvarna ludila) vrlo je sličan kosmodisku – smešan je (dok ne postane tragičan), ali je funkcionalan i u osnovi se svodi na stvaranje atmosfere u kojoj će ljudi koji sagledavaju prioritete, uviđaju relacije između uzroka i posledica i tačno procenjuju odnose biti osujećeni, onemogućeni, a kad zatreba i skraćeni za glavu.

Kad se ludilo uspešno odglumi – i kad ga beslovesni publikum prihvati kao mudrost – onda se kao od šale može vladati postavljanjem „uzvišenih“, ali nedostižnih ciljeva i rešavanjem nerešivih problema, zapravo neprestanim pravljenjem pičvajza koji završavaju u nerešivosti i ćorsokaku.

Problemi pak koji se mogu rešiti – i koji bi kad bi bili rešeni rešili i dobar deo nerešivih problema – neprestano izmiču pažnju memorandumskih klepaca (svih vremena i boja). Možebiti da je Memorandum, kako Krle kaže, „u najvećoj meri istinit“, ali „najmudrije srpske glave“ propustile su – ili pre nisu htele – da uoče najveći problem Srbije za koji – čak ni oni koji mogu i ono što ne mogu – krivicu ne mogu pripisati Vatikanu, Kominterni, Briselu, Hrvatima, Albancima, itd.

Taj problem je hronična neuspostavljenost ustavnosti i zakonitosti na fluidnoj teritoriji Srbije i to u svim njenim alotropskim modifikacijama i u svim vremenima. Od 1878. do danas – a verovatno i zauvek – ustav i zakoni u Srbiji su samo kartonska kulise iza kojih su tirjani rade šta im padne na pamet, što će reći pridavljivaju opoziciju, guze sekretarice i broje pokradene pare.

Tamo gde nema zakona, zakon su crne trojke i crni džipovi bez registarskih tablica. Ono, fakat, velika je razlika između crnih trojki Milovana i crnih trojki Dragana Đilasa, između crnih trojki Slobodana Miloševića i Aleksandra Vučića, ali suština je uvek ista – haotičnost samovolje i nepoštovanje ustava i bezakonje. Bližim se prekardašivanju, pa kolumnu privodim kraju sa željom da krle22, ako i ne odgovori na pitanja, bar napiše novi Memorandum.