Budući da bejah na odmoru, nisam bio u radnoj obavezi da gledam TV prenos otvaranja auto-puta „Miloš Veliki“ sa sve pratećim priredbama i trandibalovima – što mi je bilo osobito drago – ali sam „na neviđeno“ ovako kontao: otvaranje bude i prođe, auto-put ostaje, a auto-putu se u zube ne gleda.
Oni koji su – poput moje malenkosti – decenijama guzeljali Ibarskom magistralom noseći glavu u torbi znaće šta na mislim.
Kad oćeš Sebastian Kurtz. Kao da sam u letnjoj dokolici smetnuo s uma da se u Srbiji svašta zbude, ali da retko šta prođe, sledstveno se i otvaranje – tačnije ogovaranje otvaranja auto-puta – proteglo ad calendam Graecem… Te preskupo, te prekratko, te nema pumpi, te nema prilaza, te nema pešačkih prelaza, te nema staze za bicikle, te – vidider rupetine na saksiji – Vučić koristi auto-put za autopromociju, te čuda, te pokore, te pročaja…
Najgore je prošao tumač uloge autoputovog imenjaka, Kodže Miloša, Nenad Jezdić, ardalion ovdašnji, koji je (nagađam, nisam gledao) Vrhovnog Niskograditelja dočekao hlebom, solju i prigodnom govorancijom, što je momentalno izazvalo erupciju moralne panike, dodatno iskompikovane visokim temperaturama.
Iz Euromahale, krugova dvojke, ali, bogme, i iz opozicionog dela Kitaj Goroda začuli su se gnevni default povici „izdaja“, „prodaja“, „srozavanje“ i sl., a po novinčinama je krenuo (i još traje) serijal „davanja podrške“ s jedne, i plajpičenja Jezdića s druge strane.
Sam Jezdić je dodatno podigao „tenzije“ – i time plajpičenje delimično zaslužio – hiperofucanom, ubuđalom vađevinom tipa „moja me država pozvala, a ja sam se odazvao“, umesto da je lepo rekao da je pošteno odradio naručenu tezgu, naplatio honorar, a onda moralne paničare po kratkom postupku poslao u 3LPM.
Hajde sad da natenane – sine ira et studio – razmotrimo aferu Jezdić. Fakat je da je u rečenoj situaciji Jezdić Vučiću bio ono što je u Miloševo vreme Kodži bila mečka, ali utuvite (klinac ćete ikad utuviti) da je izigravanje mečke Jezdićeva privatna stvar – a u izvesnom smislu i posao – i da u tom zamešateljstvu nema ničeg nepoštenog, nemoralnog, a posebno ničeg izdajničkog.
Zlo, dakle, nije u Jezdiću nego u zlobnim (i zavidljivijim) očima onih koji su – umesto da slede moj primer pa da otvaranje knjaževskog auto-puta blagoizvole ne gledati – odgledali šestočasovnu ceremoniju otvaranje da bi kritikom prizora koji su ispod svake kritike jedni drugima pokazali koliko su pronicljivi i kolike su moralne veličine.
Zapitah se u jednom trenutku: nije li tu na delu – praktično in flagranti – isti onaj mentalitetski zloduh (majka svih ovdašnjih jadova i čemera) koji je 44. postreljao glumce Narodnog pozorišta zato što su za vreme okupacije igrali predstave. Za domaću publiku, nota bene. Odgovor je bio potvrdan.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
