BAD COP

 Tu, onomad, recimo, džumhurbaškan je blagoizvoleo izjaviti da on čisto sumnja „da BIH može opstati“, a paranoični srpski novindžiluk je u toj izjavi momentalno video „početak rascepa u vrhu SNS-a“. Kakav, more, rascep, kakvi bakrači. Sve je u SNS-u u najboljem mogućem redu. Pogotovo sada, kada se preteća senka mogućeg Šešeljevog povratka u otadžbinu nadvila nad njihovu maltene apsolutnu vlast. To što je Overlord promptno dezavuisao džumhurbaškanovo proročanstvo ne znači apsolutno ništa. To je samo strategija good cop, bad cop.

Ali opet, u vazduhu kao da visi pitanje – a da zašto je Nikolić po ko zna koji put istrčao pred rudu zvanične srpske politike? Eh, zašto? Ljudska slabost, eto zašto. Kao psiholog-amater rekao bih da se džumhurbaškan oseća pomalo skrajnutim i odgurnutim u senku. Mora da se ponekad pita – šta se to dogodilo i gde sam to pogrešio? Jesam li džaba gladovao? Moj prethodnik, Jego ex Sijatelstvo – tako, pretpostavljam, razmišlja džumhurbaškan – sa istim ovlašćenjima vedrio i oblačio, a ja – koji sam gladovao da bih se dokopao vlasti – ne mogu da dobacim dalje od najavljivača smena u policiji i delioca odlikovanja. Tu već, čestnejši publikume, počinju misterije srpske politike. Kako to da u istoj državi, unutar istog političkog sistema i sa istim ustavom na snazi predsednici republike ponekad imaju apsolutnu vlast – kao Milošević i Tadić – a ponekad – kao u slučaju Milana Milutinovića i Nikolića – služe kao kancelarijski fikusi.

Ja sam još pre mnogo godina govorio da bi za Srbiju – imajući u vidu njene „posebnosti“ – bilo najracionalnije da pribegne predsedničkom sistemu, u kome je šef države bog i batina zato što je uvek bolje (ali ne mnogo) kada je vlast usaglašena sa ustavnim ovlašćenjima. Verujem da bi se džumhurbaškan u ovoj stvari složio sa mnom. Drugo je pitanje da li bi to u datom slučaju bilo dobro za „širu društvenu zajednicu“. S druge, međutim, strane, Nikolić nije meditativan tip kao Milutinović, teško da bi on mogao poneti nadimak Mlekce, rčin je to čovek koji se ne miri lako sa političkim bezmolvijem. I zato nam povremeno stavlja na znanje da je on još tu, da je to isti onaj prelamač preko kolena i čovek čvrste ruke i da još uvek možemo računati na njega. I te kako mi računamo sa njim, ali otkako se zapredsedničio, sa njim računa i međunarodna politika koja, je li, nije u obavezi da se bavi lokalnim psihološkim finesama, pa može iz džumhurbaškanovih izjava za unutrašnju upotrebu izvući pogrešne zaključke. Koji, pritom, uopšte ne moraju biti pogrešni.