… što Kangilem i učini, ne baš najbriljantnijim izgovorom, ali dovoljno glasno i razgovetno da ga nekolicina Srba – kojih, objasni Stojković, ima na svim mestima ovoga sveta na kojima se (besplatno) ždere, zašto bi La Coupole bila izuzetak, pre je bila pravilo – sasvim dobro razumede i nagradi aplauzom, po intenzitetu istovetnom aplauzu kakvim nagrađuje pilote nakon uspešnog prizemljenja aviona.

Neka se u tri lepe pizde materine – ponovo povika Kangilem i ponovo privuče negativni publicitet za naš sto – šta u tri, neka se u vingt-cinq pizdi materina nose Voltaire, Diderot, Rousseau (u daljem tekstu Volter, Didro, Ruso) i ostali protolevičari, da ih ne nabrajam, koji su vulgarnim materijalizmom vulgarizovali materiju, lišili je svih kvaliteta osim neprobojnosti, težine i smrada i na kraju je doveli do prosjačkog štapa. Samo je snažna materija, cher maitre, dovoljno čvrst temelj za čvrstu veru, ateizam je proizvod dematerijalizacije, reče Kangilem. Zbog vulgarnog materijalizma Voltera, Didroa i Rusoa – oca rusofilije, posprdnu se Stojković iz off-a – reče potom Kangilem, u Francuskoj je već trista zarez nešto godina ne samo duhovno nego i tehnički nemoguće, nepristojno, a verovatno i protivzakonito i kažnjivo, verovati u Boga, entuzijazam retkih pojedinaca, Fenelona na primer, nije tu bio od naročite pomoći.

Ja, recimo, pouzdano znam da Bog postoji, da, strogo uzev, ništa drugo ne postoji, ali uprkos nadljudskim naporima da svoj život predam u Božije ruke i da svoju volju potčinim Božijoj, ne polazi mi to za rukom, znanje tu ne pomaže, naprosto ne mogu da poverujem u Boga, na isti način na koji, ma koliko trenirao, nikada ne mogu skočiti pedeset metara uvis, to jednostavno prevazilazi moj format, a ukoliko bih nekim čudom, ravnom biblijskom, ipak poverovao, momentalno bi mi bila oduzeta diploma, državljanstvo, a izgubio bih i licencu za lekarsku praksu, koji to Francuz, pitam vas, može sebi priuštiti. Ne mogodoh, reče Stojković, a da ne pomislim da bi Kangilemu, da je živeo u Srbiji četrdesetih i pedesetih godina XX veka, uza sve to bile oduzete i tačkice za hleb, a da je živeo nešto kasnije bili bi mu oduzeti bonovi za topli obrok.

U Francuskoj već predugo, vidno indisponiran reče Kangilem, reče Stojković kroz grohotan smeh, za prosečnog Francuza nema drugog izbora osim da bude Jevrej ili mason, najčešće oboje, uopšte mi nije jasno kako smo mi, Francuzi, izbegli Holokaust, do te mere smo se pojevrejili i masonizovali da arapski imigranti Petu Republiku posprdno nazivaju Masonic Lodge Eretz Frangistan, smeo bih se opkladiti da nas je samo duboko poštovanje Nemaca prema protogermanskim vokalima i  – koje smo pukim slučajem sačuvali u francuskom – poštedeli pakla Treblinke i Auschwitza.