Burazerski detant

Krajnje je teško predvideti sledeći Veljin potez i hepening. Dug je spisak nepočinstava ovog petooktobarskog vožda. Praktično, počeo je da se ponaša kao dahija neposredno posle prevrata. Dugi niz godina vladajuće vrhuške su na Veljine ispade gledale blagonaklono. Takav je, pravdali su ga, temperametnan je, pravi Srbin je, naš je čovek. Popraviće se. Velimir se, međutim, nije popravljao. Postajao je sve samovoljniji. Ni policiju više nije zarezivao. I vremenom je, tako to ide, izgradio imidž nedodirljivog i nezamenjivog „aktera“ naše političke scene. Kada je zajedno sa drugim voždom – Koštunicom – morao da siđe sa vlasti – a da nije uspeo da se uortači sa novom – stvar se iskomplikovala. Izgubio je i ono malo obzira i nerava. Ali je ostao na braniku srpstva i čekićstva. Zajedno sa svojim starim i novima pajtašima.

Ja ga ni u snu ne branim, ali ga, ipak, ne okrivljujem. On je u suštini najbolje prozreo samu srž srbijanskog političkog sistema i odlučio da tu prozorljivost iskoristi do maksimuma. O kakvom ja, to, političkom sistemu govorim? Svakako ne o onom papirnatom i formalnom, o parlamentarnoj demokratiji i pročaja. Jok, more. Govorim o tajnom, srpskom političkom sistemu koji sam svojevremeno nazvao „burazerskim pluralizmom“. Pa, kakav je to sistem? Jednostavan. Izgleda kao kosmodisk, a tako i deluje. Elem, postoji jedan prećutni dogovor među političkom elitom o tome da, bez obzira na sve razlike i na sve pičvajze, jedni drugima čuvaju leđa. Da pojednostavim: budući da su utuvili da se vlast ipak menja (i to, fuck it, mirnim putem) dokonali su da će za dobrobitije „vladajućih“ biti najbolje da žmure na ludosti i nasilja „bivših“, da bi „bivši“ kada postanu „vladajući“ previđali brljotine i nepočinstva prethodnika. I tako ukrug. Ovako računaju: što da teramo mak na konac, što da budemo na kraj srca? Jesu svašta radili, ali ni mi nismo bolji. Pustićemo ih i oni će pustiti nas. I tako ukrug. To se u svetskoj politici nekada zvalo, ako se ne varam, detant. A značilo je sledeće: neću te gađati atomskim projektilima, ali nemoj ni ti mene. U srpskoj politici to znači isključivo ovo: najkraći mogući put u nestabilnost, bespravnost, korupciju i uspon svake vrste prostaštva i osionosti. Da je, počem, ova vlast stisnula petlju, pa temeljno istražila poslove i dane prethodne, ne bi – garantujem – Velimir ganjao novinare, policajce i svakoga ko mu, po njegovom mišljenju, stoji na širokom putu. Mnogo puta sam, skupa sa mnogim drugim kolumnistima, upozoravao prezidenta kuda sve to vodi. Zbog tih upozoravanja ostadoh bez diplomatskog pasoša. Sad mi, vala, ni za po lule duvana ne treba kad su vize ukinute. Ali upozorenje da Rogonja kad-tad dođe sa računom pred svačija vrata, nije ukinuto. Niti se može oduzeti. Može biti da sve ovo ukazuje na sumrak „burazerskog pluralizma“, ali – ka i vazda ovde – ne mora da znači.