CNN analizira: Kako populisti i na desnici i na levici koriste taktike iz političkog priručnika Donalda Trampa

Kada izbiju skandali, oni ih predstavljaju kao novi dokaz svog samoispunjavajućeg proročanstva – da tajanstvena zavera elita iz takozvane „duboke države“, odlučnih da uguše demokratiju, pokušava da ih ukloni.

S obe strane Atlantika ove sedmice činilo se da su se pojedini političari zapitali: Šta bi Tramp uradio?

U američkoj saveznoj državi Mejn, bivši demokratski kandidat za Senat Grejem Platner optužio je vrh Demokratske stranke da stoji iza propasti njegove kampanje, nakon optužbi za seksualni napad i nasilje u partnerskim vezama, koje on negira.

Prema njegovim tvrdnjama, stranački moćnici pokušali su da unište njegov progresivni pokret.

U Velikoj Britaniji, Najdžel Faraž podneo je ostavku na poslaničko mesto zbog pitanja u vezi sa načinom finansiranja, koja je odbacio kao smicalicu „establišmenta“.

Najavio je da će pitanje svog ponašanja prepustiti „narodu“ na vanrednim izborima, koji su poprimili gotovo nadrealan tok, budući da bi njegov glavni protivkandidat mogao biti čovek obučen u kantu za smeće.

U Francuskoj je liderka krajnje desnice Marin Le Pen izjavila da će se sledeće godine kandidovati za predsednicu noseći elektronsku nanogicu, nakon što je potvrđena njena presuda u slučaju u kojem su ona, njena stranka Nacionalno okupljanje i još 11 visokih funkcionera proglašeni krivim za proneveru miliona evra javnog novca namenjenog za finansiranje partijskih zaposlenih u Francuskoj.

Poput Donalda Trampa, Le Pen optužbe naziva „lovom na veštice“ koji vode državne institucije.

Populisti pritom šalju zavodljivu poruku: njihove lične nevolje navodno samo potvrđuju njihove tvrdnje da predlažu toliko radikalnu preraspodelu političke moći da su mračne sile unutar sistema spremne na sve kako bi ih zaustavile.

U pojedinim slučajevima, optužbe za nezakonitosti mogu čak dodatno učvrstiti ugled populističkih lidera kao ljudi koji ruše ustaljena politička pravila.

Oslanjanje na nezadovoljstvo birača

To, međutim, ne znači da ovi populistički lideri nisu uspeli da prepoznaju stvarno političko raspoloženje u trenutku velikih globalnih previranja.

Donald Tramp je možda najjasnije definisao suštinu svog populističkog nastupa u inauguracionom govoru u januaru 2017. godine, okružen vodećim predstavnicima američkog političkog, pravnog, ekonomskog i bezbednosnog establišmenta.

„Predugo je mala grupa ljudi u glavnom gradu naše zemlje ubirala koristi od vlasti, dok je narod snosio troškove“, rekao je tada.

„Vašington je cvetao, ali narod nije učestvovao u tom prosperitetu. Političari su napredovali, dok su radna mesta nestajala, a fabrike se zatvarale.“

Svi savremeni populisti grade svoju politiku na dubokom nezadovoljstvu javnosti, tvrdeći da su snage globalizacije stvorile novu klasu privilegovanih elita koje su dodatno učvrstile sopstveni položaj.

Na desnici su Le Pen, Tramp i Faraž istovremeno politički iskoristili nezadovoljstvo zbog imigracije. Godinama su razvijali svoje pokrete i vešto prepoznali snagu pobunjeničkih političkih tema, dok su neefikasne centralne vlasti ostajale pasivne.

Demokrate u Sjedinjenim Državama i dalje čekaju naslednika nezavisnog senatora iz Vermonta Bernija Sandersa, koji je tokom dve neuspešne predsedničke kampanje uspeo da izgradi snažan progresivni pokret zahvaljujući populističkim ekonomskim porukama.

Grejem Platner delovao je kao predstavnik nove generacije koja bi mogla da predvodi levičarski antiestablišmentski pokret, ali njegova politička karijera sada izgleda ozbiljno ugrožena nakon što je odustao od kandidature za Senat u Mejnu.

Ipak, u ranoj fazi kampanje uspeo je da artikuliše nezadovoljstvo aktivista umerenim rukovodstvom Demokratske stranke, čime je pokrenuo raspravu o mogućnosti pojave „trampovskog“ pobunjeničkog pokreta unutar same Demokratske partije.

Savremeni talas populizma, najavljen britanskim glasanjem za izlazak iz Evropske unije 2016. godine, koji je oslabio nakon Trampovog poraza 2020, sada ponovo snažno zahvata obe strane Atlantika, uz otvorenu podršku iz SAD koju pružaju lideri poput potpredsednika Džej Di Vensa.

Njegovo širenje dodatno podstiče osećaj birača u SAD, Velikoj Britaniji, Francuskoj i Nemačkoj da centristički političari iz establišmenta, koji su iznova obećavali promene, ne uspevaju da ih sprovedu.

Ali sada se Faradž suočava sa optužbama da nije prijavio poklone vredne milione funti koje je dobio od bogatih donatora. On negira bilo kakvu nepravilnost, dok istragu vodi parlamentarni nadzorni organ za standarde.

Planira da ubedi birače u svojoj zapuštenoj obalskoj izbornoj jedinici da je u pitanju zavera.

„Ovo će biti vanredni izbori između naroda i establišmenta“, rekao je u video-snimku.

Novi izbori, kako je Faradž rekao, predstavljaju „priliku da pokažemo dva prsta celokupnom establišmentu i da im, iskreno, kažemo gde im je mesto“. Ugledajući se na Trampa iz 2024. godine, završio je rečima: „Ako ja pobedim, vi pobeđujete.“

Poput Faradža, Le Pen tvrdi da francuski narod treba da ima „poslednju reč“ o njenoj sudbini.

I poput Trampa, ona pokušava da predstavi povezanost između načina na koji se prema njoj postupa i naroda za koji tvrdi da ga je država progonila svojim nemarom. „Mnogo je Francuza koji prolaze kroz teškoće, a i mi prolazimo kroz teškoće“, rekla je Le Pen u udarnom intervjuu na televiziji TF1. „Verujem da su nas ova suđenja ojačala.“

Le Pen je prethodila Trampu kao pionirka populizma i ublažila je oštrije stavove krajnje desničarskog pokreta koji je nekada predvodio njen pokojni otac, Žan-Mari Le Pen.

Očekuje je četvrti pokušaj osvajanja predsedničke funkcije i možda najbolja prilika do sada da preuzme vrhovnu vlast u Francuskoj.

Le Pen ima još nešto zajedničko sa Trampom: ako pobedi na izborima sledeće godine, svi preostali pravni problemi mogli bi odmah biti uklonjeni zahvaljujući predsedničkom imunitetu.

Predstojeći izbori u Velikoj Britaniji i Francuskoj biće test za to da li Faradž i Le Pen mogu da ponove Trampov politički manevar izbegavanja posledica.

U svom prvom inauguracionom govoru 2017. godine, Tramp je optužio da je „establišment štitio samog sebe, ali ne i građane naše zemlje“.

Ali deceniju kasnije, kontroverze, skandali i optužbe koje prate nove populiste stvaraju ironičan trenutak dok se oni približavaju vlasti.

Optuženi su da svoje pokrete koriste ne da bi zaštitili ljude koje su politički i ekonomski establišment zanemarili ili oštetili – već da bi zaštitili sebe.

Ipak, brza sklonost populističkih predvodnika da lične političke krize pretvaraju u kult žrtve – kao i njihovo insistiranje da optužbe za nezakonitosti nisu ništa drugo do igre moći skrivenih elita – izaziva zabrinutost zbog načina na koji takvi lideri koriste svoje pokrete.

Da li ih zaista pokreće samo želja da ublaže široko rasprostranjen osećaj očaja među svojim biračima? Ili cinično koriste gađenje prema političkom sistemu kako bi prikrili sopstvene propuste i težili ogromnoj ličnoj moći?