Gardijan analizira 94. sezonu serijala „Tramp bljuje vatru na NATO“, a gde je u svemu tome Putin?

Ali nikada neće moći da se oseća potpuno bezbedno sve dok se u Beloj kući nalazi nepredvidljivi, osvetoljubivi i krajnje pragmatični američki predsednik koji sve posmatra kroz prizmu pogodbe, ukazuje u analizi za Gardijan Pol Tejlor, viši gostujući istraživač u Evropskom centru za politiku.

Kao i obično, Tramp je ukrao svu pažnju na godišnjem samitu, mešavinom napada na NATO i neverovatnih pretnji da će preuzeti kontrolu nad Grenlandom i prekinuti trgovinu sa Španijom. Proglasio je primirje sa Iranom mrtvim i iranske lidere nazvao „ološem“ dok su američki ratni avioni bombardovali iranske ciljeve duž Ormusko­g moreuza.

Suočeno sa takvom neodoljivom količinom sadržaja pogodnog za privlačenje klikova, nijedno saopštenje NATO-a nije imalo šanse da privuče pažnju javnosti.

Važnije pitanje je koji je od dva prizora gledao Vladimir Putin — 94. sezonu serijala „Tramp bljuje vatru na NATO“ ili jasno i optimistično saopštenje sa samita u Ankari, u kojem se obećava „čvrsta posvećenost kolektivnoj odbrani u skladu sa Članom 5“ i transatlantskoj vezi.

Opasnost je u tome što bi Putin, zaglibljen u ratu u Ukrajini koji ne može da dobije, a za koji ne krivi sopstvenu imperijalnu agresiju već širenje NATO-a, mogao više pažnje da obrati na Trampovu „razornu loptu“ nego na svečane izjave o jedinstvu i odlučnosti saveznika.

Ko bi mogao da mu zameri ako zaključi da ovaj američki predsednik — bez obzira na ono što piše u saopštenju — ne bi pomerio ni prst da odbrani baltičkog saveznika ukoliko bi Rusija iznenada pokušala da zauzme deo njegove teritorije ili pojačala hibridni rat protiv Evrope kako bi pokazala da je NATO „tigar od papira“?

Samit u Ankari trebalo je da bude usredsređen na sprovođenje obaveze NATO-a da do 2035. godine ulaže pet odsto BDP-a u odbranu i povezanu infrastrukturu, da snažno ubrza razvoj odbrambene industrije saveznika i da podršku Ukrajini postavi na održivu dugoročnu osnovu. Na papiru, ispunio je sva tri cilja.

Usklađene najave o desetinama milijardi dolara vrednim kupovinama opreme i zajedničkim projektima za hitno potrebne kapacitete – kao što su avioni-cisterne za dopunu goriva u vazduhu, projektili dugog dometa za precizne udare i rakete za protivvazdušnu odbranu – jasno su pokazale da evropski saveznici i Kanada potpisuju velike čekove kako bi ojačali svoje odbrambene sposobnosti, čak i dok SAD povlače deo svojih snaga iz Evrope.

Lideri su se obavezali da će „nastaviti rad na uklanjanju prepreka u trgovini odbrambenom opremom među saveznicima“. Ipak, nije bilo jasno da li je ta dvosmislena formulacija bila zamišljena kao upozorenje Evropskoj uniji da ne uključuje odredbe tipa „kupuj evropsko“ u zajedničke planove nabavke koje finansira EU, ili kao apel Sjedinjenim Američkim Državama da ublaže ograničenja u prenosu tehnologije, zbog kojih saveznici nemaju potpunu kontrolu nad američkim sistemima naoružanja koje kupuju.

U deklaraciji sa samita dodat je ovogodišnji, tek skovani slogan – „jača Evropa u jačem NATO-u“ – postojećem rečniku fraza o „podeli tereta“ i, u novije vreme, „prebacivanju tereta“. Evropski saveznici su očigledno odlučni da izgrade snažniju odbranu u ovim neizvesnim vremenima.

Ali taj slogan ostavlja Evropljane bez jasnog odgovora na pitanje na koliko američke podrške još mogu da računaju. Američki ministar odbrane Pit Hegset stavio je saveznicima do znanja da Pentagon sprovodi šestomesečnu reviziju prisustva svojih snaga u Evropi, nagoveštavajući da bi Vašington mogao da koristi povlačenje trupa kao kaznu za one saveznike za koje smatra da su „podbacili“.

Da li bi negativna ocena bila zasnovana na nedovoljnoj potrošnji za odbranu ili na nedostatku podrške američkom ratu protiv Irana ostalo je neobjašnjeno.

Najveća promena na samitu u Ankari u odnosu na prošlogodišnji skup u Hagu bila je to što su SAD prihvatile odlučnu deklaraciju podrške Ukrajini. Samo 16 meseci nakon što je Tramp u Ovalnom kabinetu izgrdio Volodimira Zelenskog, rekavši mu da „nema karte u rukama“, NATO je zvanično saopštio: „Ukrajina doprinosi transatlantskoj bezbednosti, a saveznici ostaju ujedinjeni u svojoj nepokolebljivoj podršci Ukrajini u odbrani njene slobode, suvereniteta i teritorijalnog integriteta.“

Mark Rute, često podsmešljivo nazivan „glavnim savezničkim laskavcem Trampu“, zaslužuje pohvale za pomoć u tome da Tramp promeni stav prema ukrajinskom pitanju, kao i tri vodeća evropska saveznika – Velika Britanija, Francuska i Nemačka.

Oni su dosledno podržavali Volodimira Zelenskog i pomagali mu da se odupre američkim pokušajima da Ukrajini nametnu nepravedan „dogovor“ o prekidu vatre, kojim bi Putin bio nagrađen za brutalnu invaziju teritorijalnim ustupcima.

Možda se posle samita u Ankari najbolje može reći da je NATO i dalje živ, a da je Ukrajina izašla snažnija – čak je dobila i Trampovo obećanje da će joj biti omogućeno da po licenci proizvodi presretače za raketne sisteme Patriot.

Sa američkim predsednikom koji transatlantsku diplomatiju vodi kao krvavi sport, nalik borbama bez ograničenja koje je nedavno organizovao na travnjaku Bele kuće, saveznici ne mogu biti sigurni odakle će stići sledeći udarac i da li će on biti smrtonosan ili samo površan.

Možda je i bolje što se saveznici nisu dogovorili kada i gde će biti održan njihov sledeći samit. SAD s pravom žele manje sastanaka NATO-a, naročito onih na kojima učestvuje „Veliki remetilac“.

Ironija poklona turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana liderima NATO-a – posebno izrađenog, ugraviranog revolvera sa pravom municijom – nije promakla svima.

Autokrata koji se pretvorio u ljubaznog domaćina možda je pronašao novu metaforu za stanje saveza – kružnu igru ruskog ruleta.