Dajte ideje

Za razliku od prethodnika, Tadić se ne smiruje. Taman čovek da ga pohvali za neku misao velikih ljudi izrečenu u Novom Sadu, recimo, još ni kompjuter nije uključio, eto ti prezidenta u Dimitrovgradu. Elem, prezident se na tim putešestvijima stalno pravda kako ne ide građanstvu na noge iz predizbornih pobuda. Ja, međutim, u tome ne vidim ništa loše. Šta drugo i treba političari da rade, nego da se, između ostalog, spremaju za sledeće izbore. Ne valja nešto drugo: kada neki prezidentovi koalicioni partneri odlaze u preuranjene kampanje kupujući naklonost glasača državnim, to jest, njihovim sopstvenim novcem. A kada im prezident ni pre ni posle ne kaže: no, no! To je za svaku osudu. A pošto prezident niti asfaltira niti podmićuje, njegovi su obilasci za svaku pohvalu.

Tokom svake od tih poseta, prezident se – kako je i red – obrati okupljenom publikumu, a u stvari odašilje oblake dimnih signala širom Serbije. Što je takođe stvar na svom mestu. Pa, dobro, šta nam je to prezident nadimio u Dimitrovgradu? „Nema ništa jednostavnije“, zborio je Zaratustra na jugoistoku, „nego sesti na stolicu i reći: ovo bi trebalo da bude ovako ili onako. Ali, ja ne vidim bolje predloge i ideje od onih koje mi sprovodimo“. Ova misao može da znači da je Srbijom zavladala kriza ideja i vizija – delimično je to i tačno – ali može da znači i to da prezident jednostavno čvrsto veruje da boljih predloga i ideja nema. E sad, ove dve stvari stoje u istom odnosu kao prezidentovi obilasci gradova i palanki i obilasci nekih njegovih koalicionih pajtaša. Prezidentove su posete platonske, ove druge nisu. Ja veoma često nailazim po novinama na tekstove u kojima kompetentni ljudi iznose veoma primamljive i lako ostvarive ideje. Problem sa usvajanjem i primenom tih ideja krije se u njihovoj nespojivosti sa ovdašnjim okamenjenim sistemom murdarluka, lopovluka i neodgovornosti. Prezident je, načelno, protiv manifestacija svih sistemskih nepodopština, ali mu na pamet ne pada da menja sistem, pa se zato i ne smiruje u pokušajima da na turnejama po Srbiji lepom rečju otvori gvozdena vrata inercije. To ide u Vukovim poslovicama, ali u stvarnom životu – jok. Evo, čak i ja imam jednu ideju. Da prezident, recimo, podseti premijera da ovaj pritisne policajnog ministra, a da policajni ministar naloži temeljnu istragu o demoliranju Beograda i da, najposle, odgovorni budu privedeni pred lice reformisanog sudstva. Kakva bi to samo snažna poruka bila, majko moja!