Dani magaraca

Koliko sam razumeo, tu se radi o običnom panađuru na kome se, između ostalog, degustiraju slanina od mangulice i kobasice od slavljenika – magaraca. Samo po sebi ništa loše; prave se takvi kermesi otkako je sveta i veka. Do skora su obično bivali bezimeni. Ili su nosili skromna imena. „Dani magaraca“, međutim, to zvuči veoma gordo. Gotovo kao „Dan mrmota“. U svakom slučaju, u teoriji – promašaja nema. Ako ne pogodiš metu, uvek ćeš pogoditi nešto drugo, što bi možda bilo i teže naciljati. Ako je ime panađura promašilo temu, pošto to nisu bili dani magaraca nego posetilaca koji jedu magarce, to uopšte ne znači da pompezno ime – „Dani magaraca“ – nema reper u realnosti u kojoj živimo.

Jer ovo su, vaistinu, dani magaraca koji prete da se pretvore u godine i decenije. Kao što smo svojevremeno u gordosti i samosvesti otišli korak dalje pa socijalizmu utisnuli naš, srpski pečat, tako smo i demokratiju prilagodili srpskim posebnostima. Igrom slučaja, ovih dana sam dosta putovao po Srbiji i sa priličnom gorčinom primetio da naša zemlja, istina, više nije policijska, ali je zato saobraćajno-policijska država. Da li je u toku bila neka „akcija“, to ne znam, ali od prošle srede pa do subote bio je pravi podvig preći desetak kilometara, a ne naleteti na patrolu saobraćajne policije. Šta ja tu vidim loše, mogao bi se neko zapitati. Zar to nije dobra stvar? Zar organi pravne države konačno ne rade svoj posao? Zar nije bilo dosta saobraćajnog javašluka i murdarluka? Fakat, bilo ga je dosta. Nevolja je u tome što saobraćajnog javašluka i murdarluka još uvek ima koliko hoćeš. Pa, kako je to moguće? Lako. Pisao sam onomad da saobraćajna policija voli da se pozicionira na lepim i pravim deonicama na kojima obično nema saobraćajki, ali zato ima saobraćajnih znakova koji brzinu ograničavaju na 50-60 kilometara. Na tim deonicama mnogi delija jače pritisne papučicu za gas i eto ti povoda da pravna država deluje. Ne velim da saobraćajne znake ne treba poštovati, ali mi se množina patrola saobraćajne policije na trenutak učinila nekako haračlijski. Tim pre što kad izađoh iz ravnog Srema i zađoh u zapadnosrbijanske gudure, na puteve prepune „crnih tačaka“, ni na jednu patrolu više ne naiđoh. Ali naiđoh na desetine drumskih siledžija koji koče preko pune linije, seku učesnike u saobraćaju i jure kao mahniti. Pa stadoh, onako dokon, da razmišljanjem prekraćujem vreme. Setih se tako da sam svojevremeno živeo i u pravnijim državama od naše, da sam i tamo vozio i da me niko nikada ne zaustavi, osim u slučaju da napravim kakav prekršaj. Ovde me, pre neki dan, zaustavi policajac. Ja u velikoj žurbi, ali vozim propisnom brzinom, svetla upaljena, pojas vezan. „Da pogledam vozačku i saobraćajnu“, nonšalantno mi reče mlađahni policaj. Pogleda i vrati dokumenta. Ja krećem, vidim u retrovizoru, delija zaustavlja sledeću žrtvu. Neki kažu – kontrola. Ja kažem – nepotrebno unošenje haosa.