Dani streljanja

… hrabar kakav je bio, nije hteo da sluša“ na program stigla palamudnjava o „političkoj pozadini“, glede koje su svi koji su u jučerašnjoj štampi osetili pozvani da nešto kažu – bez obzira na boju – saborni u mišljenju da „nikada neće biti otkrivena“.

Srbija jeste velika tajna, ama nisam sasvim siguran da jedna njena služba, još tajnija od Srbije (znate na koju mislim) – čiji je simbolični osnivač Kodža Miloševa triperoisceliteljka, vazda dobro obaveštena Ciganka Begza – a koja vrlo dobro zna ko u Srbiji potajno prdi na vladajućim mitinzima i ko koga posle mitinga jebe, nisam siguran, kažem da rečena Služba ne zna ko su bili politički pozadinci, ali da mudrim ćutanjem u srpski politički etar odašilje sledeću poruku: nemojte čeprkati po tome, da se slučajno i vama ne dogodi „politička pozadina“, iliti kolokvijalno – metak u leđa.

Baš nemamo sreće sa „političkim pozadinama“. Evo, recimo, retki (i sve ređi) pravdoljupci i entuzijasti svake godine tokom Dana Đinđićevog streljanja insistiraju – za sada još uvek nekažnjeno – na „otkrivanju političke pozadine“ koja je takoreći u pubertetu, smećući s uma da ove godine politička pozadina jednog streljanja, isto tako kobnog po srpsku istoriju i život – mislim na ubistvo Knjaza Mihaila – puni sto pedesetu godinu.

Slušam nakjuče na radiju Beograd Predraga Markovića – ne The Mog, nego The Dačićevog – kako glagolji o tami okolnosti pod kojima je knjaz Mihailo premetnuo svetom, pa mi kroz glavu promače pomisao da je zahvalno graždanstvo i seljaštvo serbsko u izvesnom smislu bilo u pravu kada je potonji spomenik ubijenom knjazu nazvalo „konj“, ali da je isto tako zasluženo pretrpelo sve belaje koji su proistekli iz tog ubistva, kao što i mi, današnji, zasluženo podnosimo belaje proizišle iz Đinđićevog ubistva, a – kako stvari stoje – tek ćemo ih podnositi.

Ne znam samo zašto su sve (slepe) oči uprte u tradicionalne i deklarisane Đinđićeve karadušmane, koji fakat – uprkos tome što misle da su geniji – jesu maloumnici, ali je apsurdno pomisliti da su bili toliko maloumni da očekuju da će ih Đinđićeva egzekucija po automatizmu dovesti na vlast; morali su politički pozadinci – bez obzira na basnoslovnost svoje maloumnosti – imati nekoga u Đinđićevom taboru ko je trebalo da im otvori vrata, ali koga je neki slučaj, neka planom nepredviđena okolnost – ni u kom slučaju neka institucija – sprečila da to uradi, ali to je već tema za sto pedesetu godišnjicu streljanja Zorana Đinđića. Nemojte, dakle, pušiti, piti alkohol, ne jedite crveno meso, pa ćete, ako doživite 2168, saznati isto što i sada znate.