Ne Ćosićev! Videćete čiji! Polako! Najpre da Draži čestitam (vaistinu zasluženu) nagradu „Desimir Tošić“. Trebalo bi, čestnejši publikume, podsticati i češće nagrađivati – u Srbiji vrlo deficitarnu – duhovitost. Pre dve-tri nedelje moj kolega i drug, Vava Petković, u svojoj kolumni u Blicu napisao je sjajne reči o kultu lažne ozbiljnosti kod Srba.
Poenta je otprilike sledeća: Da bi te u Srbiji shvatili ozbiljno, potrebno je da budeš zdravo neraspoložen, žalostan, ojađen, namrgođen i nadrkan. Takvi su nam “očevi nacije”, takvi su nam njihovi politički (a možda i biološki, ko zna) sinovi i zato je, dame i gospodo, Srbija zemlja neraspoloženosti, žalosti, ojađenosti, nadrkanosti i nasilja. Nije to zbog toga, graknuće drkadžije, to je zato što imamo mnogo problema, a nemamo para. A ja drkadžijama repliciram: Imamo mnogo problema, a malo para, zato što smo takvi. Poznato je da su baksuzi smrt-lepak za svakovrsne pičvajze.
Sve se rečeno lepo vidi (i čuje) tokom tekuće predizbornosti, mada se, ruku na srce, ne može reći da nema baš nikakvih pomaka. Evo, recimo, Dačić je digao ruke od osnivanja nove religije, skinuo se sa opijuma za narod, revidirao i vratio se u okrilje marksizma-lenjinizma. Pljušte ovih dana pomalo zaboravljene parole o bratstvu i jedinstvu, ali – gle čuda – to čak i simpatično zvuči zato što je Dačić ubedljivo najmanje sumoran (i smoran) srpski političar. Ne želim ovim da kažem da su Dačićeve politike preterano dobre, ali Ivica je ipak čovek koji povremeno ume da stvar okrene na zajebanciju.
Što se nipošto ne može reći za ostale učesnike u izbornoj trci. Sve je to, cenjeni publikume, samrtno ozbiljno. Kako i ne bi bilo kad se situacija “usložnjava”, a znamo da je u “složenim” situacijama najefikasnija politika zastrašivanja. Sledstveno, cenjeni izborni publikum se već danima bombarduje predizbornim porukama “bremenitim” mračnim vizijama. Dobro vodite računa šta vam je činiti, poručuje Overlordov trust mozgova, jer ako se zajebete u računu, ako nasednete na tajkunske provokacije, evo vama Miškovića na položaju predsednika vlade, pa posle berite kožu na šiljak. Protivnička strana ne ostaje dužna. Jebne li vas đavo, tvrde đilasovci, nasednete li na Vučićevu slatkorečivost i lažnu borbu protiv korupcije, možete birati između grčkog ili ukrajinskog scenarija. E sad, šta je gore – Mišković “na vladi” ili Ukrajina na ulicama, to je filozofsko pitanje na koje sami morate dati odgovor.
Meni lično najbolje se sviđa predizborna poruka (ne znam, majke mi, čija, čuh je u magnovenju na radiju) u kojoj simpatični ženski glasić kaže da “zna da izbori nemaju smisla, da se ništa ne može promeniti, ali da (iz nekog razloga) ipak treba izađi na izbore”. Ta poruka je, uzgred, moj predlog za nagradu Dobricin prsten.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
