Firma

 Ali Cvijan može poslužiti kao dobar povod da se malo porazmisli o krajnje misterioznoj kadrovskoj politici Demokratske stranke. Išao bih tako daleko da ustvrdim da je to „kadrovanje“ jedno od ključnih razloga, kako meteorskog uspona tako i sve uočljivije jalovosti DS-a. Koja (jalovost), opet, uopšte ne dovodi u pitanje njenu nezamenjivost na ovdašnjoj političkoj sceni. To i jeste problem: Demokratska stranka je nužno morala učiniti ustupak endemskoj srpskoj inerciji; ne bi bila ono što je danas da nije namerno otupela oštricu prvobitne energije promena. Strategija Borisa Tadića do te granice funkcioniše besprekorno. Ali onda, to tako gotovo uvek biva, stvari izmiču kontroli. Kada je DS iz taktičkih razloga spustila kriterijume, strategija je prekonoć otišla u 3LPM. Naglo su u tu stranku, pogotovo kad se dočepala vlasti, nahrupili ambiciozni momci i devojke, uglavnom anonimusi besprekornih CV-ija, sa manje ili više lažnim diplomama Oksforda i Kembridža. Olako je pokojni Đinđić plasirao devizu da je stranka u stvari preduzeće. Onda su tu devizu naslednici dodatno trivijalizovali, pa se došlo do toga da DS jeste veoma uspešno preduzeće, ali istovremeno i politička stranka na ivici ideološkog bankrota.

Politička partija, naime, niti može niti sme biti preduzeće. Iz prostog razloga što, sledstveno zakonu spojenih političkih sudova, u tom slučaju preduzeća postaju političke sranke. Nadam se da znate na šta mislim. Iz svega toga dobijamo situaciju u kojoj su mnogi „mali privrednici“ postali političari, dočim su mnogi političari postali privrednici. Nigde to na svetu nije baš lako razlučiti, ali ovde je praktično nemoguće. Preduzeća, po prirodi stvari, ne trpe kreativnost, a i kako bi; ona se zasnivaju na rutini, na pokretnoj traci, na lancu proizvodnje. Politička stranka, međutim, ne bi trebalo da proizvodi ništa osim stvarnosti. A da bi se stvarnost proizvela, nužni su kreativnost, smionost, vizije i sukobljavanja. Takvo stanje uopšte nije udobno. Ali, gde je to iko osim u Srbiji video da je politika prostor udobnosti. Jok, bato. To je polje ekstremnog stresa i rizika. A zašto? Zato što podrazumeva odgovornost za stvarnost miliona ljudi i miliona budućih generacija. Vremenom je konformizam uzimao maha, pa se prezident Tadić, što svojom voljom, što pod pritiscima, sve više okruživao i sve više inaugurisao ambiciozne mediokritete kojima je, eto, dunulo da budu neka fora, istovremeno obijajući od DS-a najkreativnije snage ovoga društva koje su, za razliku od aparatčika, bile spremne da zalegnu za opštu stvar potpuno besplatno. Jer realnost nema cenu. Ne sumnjam ja da su svi ti momci i devojke kompetentni; u krajnoj liniji lepo vezuju čvor na kravati. Ali nisu čitali Hegela. Ništa im to ne bi pomoglo u državnim poslovima. Ali jedno je kad državne poslove vode oni koji su čitali, a drugo kad je vode oni koji nisu čitali Hegela.