Gadafijeva slovenska duša

Ubrzavanje istorije je nezgodna, ali poučna stvar. Uzmimo Brozov slučaj. Sve dok je koliko-toliko disao, jezivi strah je pustošio duše njegovih saradnika. Što je bolest više uzimala maha, počivšim SFRJotom se širila teška psihoza. U to doba bejah mlađahan, još nisam imao kristalnu kuglu, a nisam bio upoznat ni sa baba-Kuranim proročanstvima, pa sam podozrevao da će jednoga dana – u dalekoj budućnosti, tako se govorilo – kada drug Valter ispusti dušu Jugoslavijom zavladati najcrnji totalitarizam. U cilju očuvanja „tekovina revolucije“ i neskretanja sa puta koji je najavljen parolom – „I posle Tita Tito“. Kad ono – jok. Čim je sarkofag sa maršalovim telom položen u Kuću cveća, kao da je Broz, bože me prosti, bio hipik, a ne čovek posebnog kova, društveno-politički radnici su odahnuli i popustili dizgine. Da ne grešim dušu, malo-malo, pa su ga pominjali u prigodnim govorima, ali sve je to bila prazna priča, izanđali ideologem, kao što je danas Sahibijina parola „Kosovo je Srbija“. Trebalo je, ipak, celih deset godina da maršalove spomenike i knjige pobacaju na đubrište.

Pukovnik Gadafi nije bio te sreće, možda i zbog toga što je zadržao mnogo niži čin. Vladao je otprilike koliko i naš pokojnik, nije se razboleo, ali mu je sreća nekako prebrzo okrenula leđa. Pa, ljudi, jesu li prošle dve godine otkako je Gadafi povratio ugled i postao persona grata u velikom svetu. A evo – vijaju ga po Tripoliju ko psa i još mu živom ruše spomenike, a možda mu spaljuju i remek-delo, čuvenu „Zelenu knjigu“. Dobro, da ne preterujem u saosećanju. Moamer Gadafi je bio jeben igrač, bio je sklon nasilju, pa i terorizmu, ali i konceptualističkim performansima. Taj Arapin je, ako ovo nije preterivanje, imao slovensku dušu. Iskreno, katkad mi je bio simpatičan, mada nikada nisam gubio iz vida tamnu stranu njegovog polumeseca.

Za njegove vladavine, Libija je napredovala na mnogim poljima, a od toga su vajde imali i SFRJot i naslednica mu Srbija. Mnogi se naš uglednik gostio pod njegovom šatrom. Kada je odbio da prizna Kosovo, u Beograd mu je ugled porastao do neslućenih visina. I šta? Trt Milojka. Pukovniku istekao rok trajanja i moraće, kako stvari stoje, u ropotarnicu istorije. Ako ne i na neko gore mesto.

Hoće li Libiji biti bolje posle toga? Čisto sumnjam. Možda stvar ne završi u apsolutnom haosu kao što je završila „demokratizacija“ Iraka, ali rekao bih da tu zemlju očekuje dug period nestabilnosti, plemenskih sukoba i otimačine oko para i nafte. Šta ja hoću, zapravo, da kažem? Sad ću da vam kažem, cenjeni publikume. Postoje zemlje koje mnogo bolje funkcionišu pod tiranima i manje-više totalitarnim režimima. Nije, brate, demokratija za svakoga. Egipat, Irak i Libija, manje-više, muka je duhu što je izgleda isti slučaj i sa nama.