U više navrata sam ovde pisao da je preambiciozno da jedna apsolutno raslabljena država poput Srbije – koja nije u stanju da kontroliše ni širi centar prestonice – očekuje da povrati izgubljenu teritoriju. Takođe sam u više navrata pisao – i opet ću pisati – da Srbiju nisu uništili ni Brisel, ni Vašington, još manje kosovski Albanci i da su rečeni samo korisnici dugačkog procesa samorazarajućih strategija srpskih političkih pseudoelita, koje na sve udarce savremenog sveta reaguju pozivima na „nacionalno okupljanje“, „veličanstvenim mitinzima“, štampanim „proglasima“ i „konsultacijama sa patrijarhom i akademicima“.

Za razliku od Srbije, koja nema blagog pojma šta se suštinski događa u svetu, svet ima i te kako jasnu predstavu o razmerama rasula naše države. Upravo zbog toga su – i samo zbog toga – u Hagu donete dve skandalozne presude koje čitav Balkan (neće dugo potrajati radost Zagreba i Prištine) vraćaju natrag, na kraj osamdesetih i početak devedesetih. Ni u Beogradu, ni u Zagrebu, ni u Prištini za sada ne postoji politički um koji bi uvideo da se Balkanom i dalje manipuliše pomoću ogledalaca, džepnih nožića i đinđuva. Ako se u Zagrebu i Prištini smatra da je (krajnje providno i prividno) brisanje teških zločina u Krajini i na Kosovu „istorijska pobeda“, dok zvanični Beograd jauče zbog toga što „naši“ zločinci čame u Sheveningenu, a predsednik Nikolić (u svom bajagi naivnom stilu) traži da se „naši“ robijaši momentalno puste, to samo znači da ovde niko nije naučio nijednu lekciju iz prošlosti, a da su tenzije u Evropi na ivici pucanja i da će ta Evropa – kada jednog dana dogori do nokata – svoj raspad odložiti potpirivanjem još jednog balkanskog rata. Tako to, dame i gospodo, funkcioniše u surovom svetu u kome naši državnici pokušavaju da okolni svet navedu na „razumevanje za našu stvar“, da izazovu međunarodno sažaljenje i da belosvetske moćnike privedu poznaniju prava poklanjajući im Dušanov zakonik, umesto da porade na uređenju i konsolidaciji države.