Gnusoba (1): Kelneri iz Mažestika

Mandarić me je čekao sav ustreptao, sedeći u zimskom kaputu zakopčanom do grla. Već je bio naručio šest kafa – tri za mene, tri za njega – da bi kasnije što manje dolazio u dodir sa kelnerima o kojima je, za razliku od Mažestika, koji je patološki mrzeo, imao najbolje moguće mišljenje. Potpuno pogrešno, inače, jer su kelneri iz Mažestika svi do jednog bili nitkovi koji su mrzeli Mandarića, gotovo isto onoliko patološki koliko je on mrzeo Mažestik. Mandarić je odmah prešao na stvar. Znam da te kopka zašto sam predložio Mažestik, rekao je. Jutros sam smislio da ti kažem ovo što ću ti sada reći. Hteo sam da ti kažem, kazao je Mandarić, da sam odabrao Mažestik zato što znam da ti, kao uostalom i ja, patološki mrziš Mažestik, ali da meni kao čoveku sa dijagnozom priliči da patološki mrzim Mažestik, za razliku od tebe, čoveka bez dijagnoze, kome uopšte ne priliči da patološki mrzi Mažestik. Brzo sam, međutim, shvatio da je to čista glupost, da to nema nikakvog smisla i da, u stvari, uopšte nisam imao pojma kakvu sam poruku hteo da ti prenesem zakazujući sastanak u Mažestiku. Izvini, molim te, rekao je Mandarić, znaš kakav sam na današnji crni dan, znaš da su na današnji dan, dan kada su ubili Đinđića, u neku ruku ubili i mene, i to po ko zna koji put, rekao je Mandarić, očiju punih suza. Morao sam hitro reagovati! Bilo je prerano za rasulo. Mandariću, rekao sam, udahni duboko, naruči lozovaču, popij je na iskap! Smiri se! Pažljivo me slušaj! U Republici Srbiji žive isključivo patološki tipovi i ti tu nisi nikakav izuzetak u, kako se to kaže, medicinskom smislu. Izuzetak si isključivo po tome što si natprirodno inteligentan, i dovoljno pošten da prihvatiš svoju bipolarnu poremećenost. Svake mi godine tako govoriš, rekao je Mandarić, znam da nije tako, ali me to ipak umiri. Tako ti je govorio i Đinđić, tvoj školski drug, rekao sam. Ako ne veruješ meni, zašto ne veruješ Đinđiću, školskom drugu? Sam si mi rekao da ti je Đinđić najmanje stotinu puta rekao da si ti, Mandarić, na svoja pleća preuzeo preteški teret – ja bih rekao krst – kolektivne srpske bipolarnosti i da taj krst treba strpljivo da nosiš, sve dok on, Đinđić, čitavu Srbiju, uključujući i tebe, ne izleči od strava i užasa bipolarnih poremećaja svih vrsta.