Gnusoba (14): Ledena februarska noć

Na kraju, devojčica je izašla iz toaleta sva krvava, izbezumljena, raščupana, razmazane šminke, pocepanih čarapa i – praćena pogrdama menadžera restorana – otšepala u ledenu februarsku noć. Ja sam sve to slušao i posmatrao, potpuno paralisan, potpuno rastrojen, potpuno bespomoćan. Ništa ti tu nisi mogao učiniti, rekoh. Ta Cigančica je još dobro prošla, takođe rekoh. Ne bi me čudilo da su je zlikovci naterali da plati piće koje je popila. Idealista, eto šta je bio Đinđić, rekao je Mandarić, malo kasnije, kada se povratio od šoka. I to ne samo u filozofiji, bio je idealista u svemu. Bio je prebrz, kažu! Čista dezinformacija, rekao je Mandarić. Đinđić uopšte nije bio brz, naprotiv, bio je vrlo spor, nikuda on nije žurio, samo je u stisci sa vremenom morao da stigne na mnogo mesta što je u četvrtastim lobanjama neizlečivih parazita i lenjivaca stvaralo iluziju brzine. Išao prečicama! Čisto orijentalno pokvarenjaštvo! Nikada se Đinđić nikakvom prečicom ne bi poslužio samo da tegobni put kojim je morao proći nije bio zakrčen brojnim preprekama, sav zarastao u pavitinu i brižljivo negovani i zalivani viševekovni korov i čkalj. Strogo uzev, rekao je Mandarić, to uopšte i nije bio put, bilo je to potpuno bespuće. U mučnom probijanju kroz to bespuće, Đinđić se, istina, povremeno služio metaforičnim mačetama. A ja sam mu to, grešna mi duša, povremeno zamerao. Ali sada, posle svega – uprkos mom načelnom protivljenju nasilju – mislim da bi pametnije postupio da je upotrebio prave mačete i poodsecao glave svojim budućim ubicama, što si mu ti, Masleša, ako se ne varam, i savetovao da učini. A ne, rekoh! Nemoj iskrivljavati činjenice. Nije bilo tako! Ja sam, Mandariću, Đinđiću savetovao da bandite pohapsi, da ih izvede pred preki sud i da ih po kratkom postupku strelja! I to javno! Za primer! Đinđić, naravno, nije hteo ni da čuje. Đinđić baš nije voleo streljanja. Kao da beše omekšao! Kao da beše zaboravio da se do subjektivnosti stiže samo nasiljem. Zašto bismo to radili, rekao je Đinđić.