Gnusoba (15): Vaša poslednja destinacija

Zar nije bolje, govorio je, da od ove načisto razvaljene i upropašćene Srbije, najgoreg mesta za umiranje u Evropi, a i šire, zajedničkim snagama napravimo mesto u kome će biti milina umreti, Srbiju u koju će – kada je deratizujemo, dezinfikujemo, okrečimo, počistimo i dovedemo u red – nagrnuti bogati samrtnici iz cele Evrope da ovde, u Srbiji, umru na miru, takoreći na visokoj nozi, kao što su u XIX veku u velikom stilu umirali u Marijenbadu i drugim mondenskim, evropskim banjama. Srbija, pravo mesto za vašu smrt, Srbija, vaša poslednja destinacija, tako bi mogla da glasi naša reklamna poruka na CNN-u, tako je govorio Đinđić, čovek sa istančanim smislom za humor. Ako već ne možemo da živimo bez smrti, takođe je govorio Đinđić, šaljivdžija, hajde da od smrti napravimo biznis. Nekrofilija je naša sudbina, nastavljao je Đinđić, pa ako već ne možemo da promenimo sudbinu, hajde da je preokrenemo u našu korist. Ali Đinđić je, rekao sam, sve stvari merio aršinima večnosti, za razliku od njegovih prirodnih neprijatelja, čovekolikih hijena, svirepih nacionalnih predatora koji su večnost premeravali dužinama svojih debelih creva. Đinđić je, Mandariću, munjevito mislio, ne samo glavom nego celim telom, za razliku od njegovih prirodnih neprijatelja, krvoločnih srpskih predatora, koji su mislili i još uvek misle isključivo debelim crevima. Đinđić je, Mandariću, svetlošću Duha, najpre osvetlio samog sebe, a potom i sve oko sebe. Za mnoge to nije bio lep prizor. Daleko od toga! Svetlost Duha svakoga pokazuje onakvim kakav doista jeste. Kada su videli kakvi su – a to mora da je bio zaista gadan prizor – srpski predatori su se užasnuli i počeli patološki da mrze Đinđića. I zato su, Mandariću, kada im je svetlost Duha postala neizdrživa, krvoločni srpski predatori doneli jednoglasnu odluku da se Đinđić ugasi. I na današnji dan pre pet godina su ga i ugasili. Tu sam zaćutao. Već je bilo tri po podne, vreme za Mandarićev prelazak iz faze depresije u fazu religiozne krize. Religiozna kriza bila je nešto najbolje u Mandarićevim dvanaestomartovskim rastrojstvima. Mandarić nije voleo religiozne krize, ali nije imao izbora. Ja sam naprosto obožavao Mandarićeve religiozne krize. A jedna upravo beše počela. Reci mi, Masleša, rekao je Mandarić pokrivajući lice rukama, zašto samo jedan jedini put u godini osetim grižu savesti i zašto samo jedan jedini put u godini – i to na dan dvanaestog marta – osetim snažnu potrebu za pokajanjem? Jednom godišnje, rekoh, to uopšte nije malo.