Gnusoba (8): Obilićev Venac

Ovo je nešto drugo, rekao je Mandarić sav značajan podižući plastičnu kesu do visine mojih očiju. Ali kada je malo bolje zagledao casio G-Shock, momentalno je promenio mišljenje. G-shock je zaista bio čudo digitalne časovničarske tehnologije. Imao je, bar mi se činilo, stotine i stotine funkcija, pokazivao je lokalna vremena svih većih gradova sveta, merio desetinke i stotinke sekundi i stvar koja se meni lično najviše svidela – svetiljku ugrađenu u cifarnik koja se (nakratko) palila pritiskom na minijaturno dugme. Ovo je sat, rekao sam Mandariću. Želim upravo ovaj sat, takođe sam rekao, sat koji savršeno funkcioniše kako na vrhu Mont Everesta, tako i na dnu okeana. Ovo je – rekao sam na kraju – pravi sat za poslednje vreme. A nije bio ni skup. Koštao je nekih sto dvadesetak evra. Jedva duplo više od sume koju je Mandarić ostavio prodavcu satova kao bakšiš. Skinuo sam sa ruke festinu, stavio na ruku crveni casio G-shock i rekao: hajdemo odavde, Mandariću. Izašli smo, dakle, na ulicu (ili trg, nikada to, kao ni mnoge druge stvari u Srbiji, nije do kraja razjašnjeno) Obilićev venac koja uopšte nije ličila na ulicu (ili trg) Obilićev venac kakvu smo Mandarić i ja – pokazalo se nepotrebno – čuvali u sećanju. Ulica (ili trg) Obilićev venac mnogo je više ličila na pariski Pigal ili na atinsku Plaku, iako ih je uveliko nadmašivala u kiču i prostačkoj megalomaniji, nego na nekadašnju ulicu (ili trg) Obilićev venac, poznatu isključivo po zloglasnom restoranu hotela Mažestik i još zloglasnijoj zgradi TANJUG-a, posleratnom (možda i sadašnjem) sedištu OZN-e. Ulica Obilićev venac, dakle, koju su do pre dvadeset godina izbegavali svi koji su iole držali do sebe, sada je bila je krcata lukusuznim restoranima i kafeterijama, prepunim sveta koji drži do sebe, istina bez ikakvog pokrića, ali neke se stvari baš nisu mogle promeniti: azijska stepa je i dalje počinjala stotinak metara niže, odmah ispod nakazne garaže JP Parking servis. Mandarić se odlučio za (naoko) najpristojniji i (naoko) najmirniji kafić, situiran tačno preko puta ulaza u garažu strave i užasa u kojoj su haračlije JP Parking servis papreno naplaćivali prostor i vreme i povremeno, na očigled prolaznika, premlaćivali goloruke nesretnike koji – spiskavši sav novac u mamiparskim buticima Knez Mihajlove – ne bi imali dovoljno da namire račun za parkiranje.