Grbo i guravo

„LJudi znaju da nelegitimni predsednik Srbije laže“ – kaže Ilić – „i glasaju za njega, jer nemaju problem s tim da ih neko laže. Nemaju problem s tim da neko uzurpira sve resurse države u privatne, sebične svrhe, dok god postoji nada da će i do njih stići ako ne komad, a onda bar mrvice tog kolača.“

Napred rečeno (uz retke i sve ređe izuzetke) važi i za Prvu i za Drugu i za nebesku i za zemaljsku Srbiju, koja se grbo rodila iz masnih seljačko-romantičarskih laži i u kakvom-takvom postojanju se održavala (i održava) politikom seljačkog makijavelizma, koji u svetu, ovako guravom, kakav je, ima sve lošiju prođu. Da po ko zna koji put ponovim: takvo stanje stvari nema veze ni sa kakvim usudom, ni sa kakvom „urođenošću“, ni sa kakvim „posebnostima“ i „mentalitetom“, ali, fakat, ide naruku najgorim ljudskim osobinama, tako da bi onaj naš Marsovac – koji se sluđen večnom novogodišnjom rasvetom još uvek smuca po Beogradu – mogao pomisliti da su Srbi iz godine u godinu sve gori (i da im zato sve gore ide), ali Marsovac ne bi bio u pravu, stvar je još gora; Srbi ostaju večno isti – aritmetički skup individua labavo povezanih nekom od vladajućih halucinogenih parapolitičkih mitologija, a duboko razjedinjeni egzistencijalnom borbom za komade i mrvice onog Dejanovog kolača, da ne kažem baš poklon-paketiće.

Jer da su Srbi, osim što su jedinstveni u srpstvu, pride jedinstveni i u društvenoj solidarnosti, s vremenom bi razvili imunitet koji bi iz javnog života u startu diskvalifikovao nitkovluk i nitkove, čukununuke onog našeg podnarednika. Nitkovluk i nitkovi samorazumljivo, ne bi bili iskorenjeni, kao takvi, ali bi u boljim društvenim okolnostima bilo nemoguće da se neki visoki dužnosnik za grehe mladosti „vadi“ požarom u Hilandaru, a da paradržavna lopuža izjavi da će javnosti položiti račune tek „kad Kosovo ponovo bude srpsko“.

Gornja „kobasica“ bila je uvod u priču o uzrocima propasti Demokratske stranke (ali i Srbije). Podsetimo se. DS je svojevremeno dobio podršku takozvanog naroda, kome zato svaka čast, ništa manju od ove koju danas uživa El Supremo, upravo na Đinđićevoj politici nelaganja, nemašćenja, racionalizacije i pretvaranja vladavine satrapskog tipa u modernu državnu upravu. Đinđićevi su, međutim, naslednici mic po mic dokonali da će se tako naraditi, a da se neće obogatiti, pa su se najpre nacionalno pomirili sa lažovima i lopovima, a vrlo brzo potom i sami počeli da lažu, maste i kradu. Narod je to primetio, pa ih je „kaznio“ tako što ih je na izborima oterao sa vlasti, a na vlast doveo one koji sve to rade brže, jače i bolje. Nezgoda je u tome što u nekom mutlaku svoj trenutak čekaju još brži, jači i bolji. Ali o tome sutra.