Pretpostavljam da smo se u prethodnim napisima na tu škakljivu temu složili da natalitet – iliti prostonarodski razmnožavanje – reguliše volja/sila mnogo viša od političke, ali tu već počinje srpska (i ne samo srpska) nesloga. Jedni smatraju da je u toj stvari presudna ona slepa Šopenhauerova volja, drugi, opet, naučavaju da su ključni ekonomski uslovi, a još uvek ima i onih – moja malenkost spada u tu grupu – koji misle da brojnost ove ili one populacije određuje sila koja i inače svemu postavlja granice – Božija Promisao.

Reklo bi se da bi u Srbiji, zemlji zlatnog pravoslavlja, koju nastanjuje 96% deklarisanih vernika najbolju prođu morala imati providencijalna teorija, ali to uopšte nije slučaj, čak ni među onima – mislim na sveštenstvo i monaštvo – koji su, ako se tako može reći, u profesionalnoj obavezi da „ispoštuju“ nedokučive puteve Proviđenja.

Proviđenje, kako rekosmo, jeste nedokučivo, ali to uopšte ne znači da je nama, grešnim smrtnicima, zabranjeno da u granicama naših preskromnih mogućnosti pokušavamo dokučiti njegove puteve i namere. Naprotiv! Katehizis izričito kaže da nam je to obaveza.

Drevni bogoslovi kažu da Proviđenje kao na dlanu vidi (i čuje) ne samo ono što je bilo, što jeste i što će biti, nego i ono što bi MOGLO biti, sledstveno čemu mu sigurno nije promaklo da je u svojoj natalitetskoj jeremijadi El Supremo ex profundis zakukao nad činjenicom da se u „junačkoj Toplici“ više ne rađa dovoljno muškarčića da popune čuveni tamošnji Gvozdeni puk. E sad, da je On Vrhovni umesto Maksa Vebera čitao Grigorija, recimo, Niskog, možda bi dokonao da se u junačkoj Toplici ne rađa dovoljno regruta zato što su se Proviđenju naši Gvozdeni pukovi popeli na vrh glave.

Budući da Proviđenje vidi i ono što bi MOGLO biti, siguran sam da vidi da bi (ako bi usli{io vapaje El Suprema i El Patrijarha) i učinio da broj Srba prekonoć naraste na dvadeset miliona, na sumornu srpsku scenu momentalno nahrupili raznorazni ćosići, ekmečići, plavšićke i drugi gvozdeni pukovnici, da ne nabrajam, koji bi zaključili da, kad ve imamo viška ljudi – ima se, može se – vredi položiti milion-dva-tri mladih života da bismo „zaokružili naš životni prostor“.

Možebiti da je Proviđenje nameračilo da tih osamsto (jel toliko broji puk) potencijalnih (a nerođenih) beba iz „junačke Toplice“, koliko fali do punog pukovskog brojnog stanja, izraste u inženjere, naučnike, umetnike, zemljoradnike, a ne u redove junačkog Gvozdenog puka pod komandom gvozdenih pukovnika, kojima bi – kad bi se u Srbiji slušao glas Proviđenja – mesto bilo, delom u zatvoru, delom u ludnici. Evo i prigodnog SMS-a za El Suprema, da mu se nađe u predvećerje postizanja „kompromisnog rešenja“. „Ko ima (Duha), dodaše mu se. Ko nema, oduzeće mu se i ono što ima.“