I na kraju... 1Foto: Stanislav Milojković

„I na kraju“ – piše na kraju Divjak – „valja reći da sekularna država, po samoj svojoj definiciji, nije ni ateistička ni teistička, već instanca neutralna prema obema ovim orijentacijama na nivou društva.“

Upravo to – ovom ili onom zgodom, na ovaj ili onaj način – i moja malenkost već godinama ponavlja kao onaj papagaj na tri slova iz Rotopalankinih ukrštenih reči.

Sekularna država i njene institucije – ako hoće da budu država, a ne pljačkaonica i mačije jebalište – moraju biti verski i ideološki neutralne, kao npr. pošta.

Tako sam, recimo, prigodom afere „kreacionizam“, na ovom mestu napisao da u državnim školama đake treba obavestiti da postoje dve teorije o nastanku sveta – jedna bigbengovska, evolucionistička, druga kreacionistička – i potom mladim ljudima prepustiti da s vremenom prihvate ili odbace jednu od njih, mada podozrevam da na ovom stepenu disolucije najmanje 98% mlade populacije savršeno i nesliveno boli Sebastian da li je čovek nastao dijalektičkim napredovanjem amebe ili aktom Božijeg stvaranja.

Isto tako sam pisao da ideološka neutralnost države nipošto ne podrazumeva zatiranje „nacionalnih i patriotskih osećanja“, nego njihovo ograničavanje na privatnu sferu, što, opet, ne znači da se ta osećanja ne mogu javno ispoljavati na panađurima i demonstracijama, ali znači da politikanti na pitanje „da li je tačno da ste u mladosti pljačkali trafike“ – moraju odgovoriti sa „da“ ili „ne“, a ne floskulom – „sram vas bilo, pitate me to u trenutku dok Hilandar gori.“

I na kraju... 2

Izgleda da je Divjaku – i legionu drugih – teška muka duhu bio moj potpis na apelu 88, pak skačući u sopstvena usta piše da ja prizivam Ataturka „koji bi Srbiju mogao izvući iz svekolikog kulturnog primitivizma, pri čemu svakako aludira pre svega na navodne klerikalne tendencije koje su odvajkada u osnovi ‘mejnstrima’ srpske kulture, koja, dakle, kao u osnovi neliberalizovana kultura predstavlja ‘rak ranu’ sekularnoj državi“.

Klerikalne tendencije u Srbiji i srpskim zemljama uopšte nisu „navodne“ – ako Divjak misli da jesu neka dokaže, ali neka strogo vodi računa da ne ispadne budala – a preovlađujuća kultura je daleko od koliko-toliko pristojnog konzervativizma, kamoli liberalizma.

Da Atlagić nije verbalno nasrnuo na omiljenu i poznatu Seku Sablić, nego, recimo, na neku široj javnosti nepoznatu Seku Savić, njegov ispad bi ostao daleko „ispod radara“ tribalne srpske javnosti, koja reaguje (i to kilavo i sa zakašnjenjem) samo u situacijama kada „oni“ napadnu nekog „našeg“.

Nije to kraj priče.

Da je počem Atlagić dodatno poludeo – što se možda moglo dogoditi – pa sve ono što je rekao o Seki, rekao o Visokom Vučiću, istog trenutka bi postao heroj Euromahale i Krugova Dvojke.

Što znači da i bolja „naša“ javnost funkcioniše po Zulu principu – „dobro je kad neko naš napuši nekog njihovog, zlo je kad neko njihov napuši nas.“ Kužite li, stari moji, zašto se Ataturk mora pojaviti.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.