Igre na nesreću

Kad bolje razmislim: ono kroza šta smo prošli bilo bi slično sudbini čoveka koga svake druge godine pogađa grom. Konačno i ja sa velikim zakašnjenjem naučih nešto iz egzaktnih nauka, pa mi pade na pamet da je motiv prosečnog „igrača na sreću“, zapravo nada da će baš njega između miliona drugih pogoditi grom. Ali – vidimo iz Vojinog teksta – i grom i „grom“ uvek pogađa nekog drugog, a kada se krajnje neverovatne pojave, kao što su cunami ili bombardovanje ipak dogode, onda pogode sve. Čoveče, malo mi se bilo zavrtelo u glavi.

Ali tek je počelo da mi se vrti kada novostečena saznanja primenih na oblast političke filozofije, u kojoj nisam baš toliki tupson. U trenutku mi postade jasno da je srpska politika, zapravo, jedna velika igra na sreću. Da poput najobičnijih kockara, i naša politika smatra da je fortuna najlakši put do ostvarenja željenih ciljeva. Fakat, sreća je nezaobilazni uslov svakog poduhvata. Ali setimo se šta je Bog rekao onom Jevrejinu koji se uzdao u lutriju i ljutio se na Gospoda što mu ne ispunjava želju – „Moše, moraš najpre da kupiš loz“. Svevišnji je time hteo reći da oni koji se oslanjaju isključivo na sreću, obično završe u ljutom belaju. Nešto se ipak mora uraditi. Za razliku od običnih igrača, političari se uvek izvuku tako što nadu u nemoguće ili veoma malo verovatno proglase za sveti princip. Nekako je to taljigalo dok smo na vlasti imali Josipa Broza, kockara velikog formata, uz to odličnog poznavaoca ondašnjih sistema i pravila igre. Sa kockarske tačke gledišta, nizbrdo nam je krenulo onoga momenta kada su se pravila geopolitičke lutrije korenito promenila, sistemi postali komplikovaniji, a vlasti se dokopali vašarski pokeraši i šibicari. Da ne bude zabune. I tamo, u velikom svetu, na vlasti su sitni pokeraši i šibicari, ali igru su umotali u koprene visokih tehnologija i šarenih laža i, za razliku od naših, tamošnji su bili svesni sopstvenog sitnopokeraštva i šibicarstva, pa su sve prilagodili formatu. Mali ulozi, mali dobici, mala vajda veseli čoveka. Naši, međutim, iz nekog su razloga umislili da su veliki i da im pripada sve. Dokle smo dogurali? Do toga da država opstaje zahvaljujući haraču od igara na sreću, što je u neku ruku i pravedno. Kakvi igrači, takva politika. Kakva politika, takva država. Lepo je to Borhes opisao u jednoj fantastičnoj priči. A kako će to zavšiti. Da citiramo Voju: „Tako što će ustav da se usvaja ili parlament bira sms glasanjem, a gradonačelnik da se bira grebanjem zaštitne folije na glasačkom listiću.“ Mašala.