Jedan nula, jedan jedan

… a koji je (kamp) bio napravljen po uzoru na slične kampove u Matuški Rosiji i u kome je – kao da mi nemamo dovoljno stručnjaka za paravojna posla – i deo instruktora bio ruskog porekla.

Kao što napred rekoh, uopšte nisam očekivao da će dečiji paravojni kamp biti zatvoren, očekivao sam štaviše da će biti pohvaljen, a možda i posećen od strane nekog visokog dužnosnika (Vulin bi bio idealan), a zatvaranje nisam očekivao iz prostog razloga što su sve „vrednosti“ i veštine kojim su instruktori poučavali balavurdiju u stvari dominantne „vrednosti“ celokupnog srpskog društva – pardon – mačijeg jebališta, na čelu sa vladajućom koalicijom, ali, bogme, i opozicionim čajetinskim lordmerom, Stamatovićem, jednim od sponzora kampa.

Mora da je „tamo gde treba“ procenjeno da će ćar od kampa jebati vajdu, pa je u policajnom vrhu – a najverovatnije na jednom još višem mestu – doneta odluka da se logor rasformira, a da se obučavana deca pošalju kućama. Kampovi instruktori i sponzori su kao ljudi koji znaju državni red, (usmenu) odluku o zabrani „ispoštovali“, ali su ipak „izrazili čuđenje“ zašto se ista policija koja je pre neki dan kamp odobrila, sada presaldumila i logorište zabranila.

Moja malenkost, kao što znate, nije ostareli hipik iz Manježe i načelno nije protiv vojne obuke – i ja sam je vaktile prošao i ništa mi nije falilo – ali mi je vojna obuka (i prateća indoktrinacija) maloletne dece oduvek bila teška muka duha i oduvek su mi se organizatori i instruktori takvih kampova za obuku činili kao soft core verzija onih bednika od ratnika koji žene i decu koriste kao živi zid, to jest kao živu pancir košulju.

Jer pazite, uniforme, oružje, postrojavanja, marširanja, pevanje ratničkih i patriotskih pesama, „borba“ protiv neprijatelje – sve je to ljudskim bićima najprivlačnije u krhkom uzrastu od 10 do 17-18 godina; nakon tog uzrasta „više nego“ ubedljiva većina spozna pravu prirodu obuke i ratovanja, pa tu stvar prepusti profesionalcima. Ako, pak – pu, pu, pu, daleko bilo – neprijatelj nagrne, a profesionalnih bojovnika uzmanjka, očas posla se mogu vojno obučiti i široke narodne mase. Nije to uopšte preteška nauka. Verujte mi na reč. Prošao sam kroz to, kako rekoh.

Ako i ostavimo po strani (ne)moralnu dimenziju vojnog obučavanja maloletne dece, doći ćemo do takozvanog državnog pitanja. Država – sto puta sam to ovde napisao – na svojoj teritoriji po definiciji ne trpi – niti to sme činiti – nikakve uniforme, oružje i kampove, osim onih definisanih i ustrojenih ustavom i zakonima. No, prekardaših. Ako je državnost zabranjujući parakamp povela sa jedan nula, militarizam je radosnom vešću A. II Vulina da će „uskoro biti više vojnih vežbi za rezerviste“, izjednačio na jedan jedan.