Još ne sviće Zlatna zora

 Ali završni paradni račun nije, da kažemo, tema ove kolumne. Pare se nekako nadoknade, za razliku od nekih stvari koje se nikako ne mogu nadoknaditi. Tu, pre svega, mislim na (ionako žestoko poljuljani) autoritet države. Pretpostavljam da Overlord – koji se za razliku od ostalih naših državnika odaje čitanju političke filozofije – zna da država ne počiva na žandarmerijskim stanicama, nego na jednom čisto duhovnom fenomenu – poverenju državljana. Onoga momenta kada građani – najčešće s dobrim razlogom – izgube poverenje u državu, država se može okačiti mačku o rep. Ili – ipak smo zemlja mačo-muškaraca – nataknuti na Crven Ban. Ali i žandarmerijske stanice imaju svoj smisao, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog krhkosti svog temelja – građanskog poverenja. A žandari naročito dobijaju na smislu kada grupa građana namerači da državi i ostatku državljana nametne svoju volju. U takvim slučajevima – žandarmerija apsi, a sudovi rade svoj posao. Evo recimo kod nas postoji grupa dobro naoružanih porodičnih ljudi spremnih da porodične vrednosti brane pištoljima, sonom kiselinom, kamenicama, gvozdenim štanglama i „teglama punim pčela“. A šta naša država radi? Priča uokolo – šta priča, hvali se – kako je jako dobro što – zahvaljujući mudroj zabrani Parade ponosa – revolveri, kiselina, kamenice, štangle i tegle nisu upotrebljeni.

Ja bih rekao da će taj arsenal, pre ili kasnije, biti upotrebljen. Jer, drage moje dame gospodo, setite se da država koja misli dobro i sebi i svojim državljanima ne kažnjava samo nasilje i ubistva, nego i nasilničke i ubilačke namere. Sličan problem su imali ( i još uvek ga imaju) i naša pravoslavna braća Heleni. I kod Helena ima preduzimljivih porodičnih ljudi. Mislim na Zlatnu zoru, pokret napadno sličan našim patriotskim nevladinim organizacijama. Za razliku od naših NVO – čije interese u srpskom parlamentu zastupa poslovična DSS – Zlatna zora se obrela u grčkom Domu narodne skupštine. Parlamentarni status nije omekšao zilotizam Zlatne zore. Daleko od toga. Rekao bih da su, stekavši poslaničke imunitete, zlatnozornjaci još više poasili. Dok su maltretirali isključivo rasno nepodobne imigrante, zlatnozornjacima se, čini mi se, malo gledalo kroz prste. Ali onda su se u sili i nepravdi okomili i na ideološki nepodobne Helene, da bi sve kulminiralo ubistvom nekog repera, koje se dovodi u vezu sa aktivistima famozne Hrisi Avgi. Helenska, međutim, demokratija nije postupila kao naša, nije, dakle, izjavila da je jako dobro što umesto jednog nije ubijeno deset pevača, nego je helenskoj astinomiji (čitaj – narodnoj miliciji) naredila da poapsi zlatnozornjačke vođe i poslanike. A naši državnici izgleda tek čekaju da nam svane Zlatna zora.