Mila majko, kako je u toj knjizi her Tomas iskasapio Austriju i Nemačku, kako je samo nagrdio Štiftera, Malera, Hajdegera i još neke svenemačke veličine, kakve je sve strašne reči izgovorio o austrijskoj državi i – nikom ništa. Tačno je, nije Bernhard tamo bio omiljena ličnost – nije mu to ni bila namera – ama uredno su ga objavljivali, pa čak i nagrađivali. U jednom sam trenutku odložio knjigu da skuvam kafu, pa mi pade na pamet sledeća pomisao: Šta bi bilo – kada bi to uopšte bilo moguće – da je Bernhard počem srpski pisac. Mene – koji Bernhardu nisam ni do kolena – umalo nisu skalpirali što sam biranim rečima malo okrpio neopevanu lopužu i onovremenog diktafona, Vuka Stef. Karadžića. Srpski se Bernhard ne bi tu zaustavio. Ali bi – tvrd vam stojim – završio na kocu. Sa koga su – i pride s konopca – sišli ovdašnji dramoseri, seratori i takozvani nacionalni radenici. Prosto je neverovatno koliko javnost jedne razdešene, razjebane, podivljačene i poseljačene zemlje drži do finoće i političke korektnosti u literaturi.

Da se vratimo mi na Kiša. Pročitao sam verovatno sve što je napisao i nigde nisam naišao na tragove antifeminizma, protivženstva, kako vam drago. Može biti da su moji kriterijumi niži od propisanih, može biti da sam i ja „muška šovinistička svinja“, ama – ako ništa drugo – ne bi se, da su kritičarke u pravu, sa Kišom družila onako žestoka feministkinja kakva je Suzan Zontag. A sve i da se nije družila, zbog čega bi Kiš bio u obavezi da piše u skaldu sa hirovima ideoloških matrica? Sve ovo ne znači da Danila Kiša treba idealizovati i idolizovati. Najbolje je za kraj citirati reči koje je Selin – takođe žestok pisac – rekao nekom svom američkom pajtašu: „Nauči se da grešiš. Ovaj svet je pun onih koji su u pravu i zato je svet ovako odvratno mesto.“