Kitaj Gorod i belomorkanal

Nema mi druge nego da pojasnim, znate kako se kaže: vox populi, vox dei.

Kitaj Gorod, dragi moj „nebitno“, to je četvrt u Moskvi i to ne – kako bi se po zvučnosti moglo pomisliti – neka drljava četvrt mutlaka i udžerica načičkana kineskim prodavnicama bofluka. Ma jok. Ma kakvi. Ma daleko od toga. Kitaj Gorod je jedan od nekoliko moskovskih krugova dvojke, vrlo otmen, elitni kraj skupih prodavnica i još skupljih kafančina, pitajte, uostalom, Panovića, čini mi se da je tamo jedno pivo platio devet dolara, sumu, dakle, za koju je u lancu užičkih pekara „Sreten Gudurić“ – od milja nazvanih „Gude“ – mogao kupiti celu gajbu. Nahuškana ruskim romanima, i moja je malenkost vaktile posetila Kitaj Gorod. Pivo je tada bilo mnogo jeftinije, ne verujem da je koštalo više od petnaestak centi. Nevolja je bila u tome što se nigde nije moglo popiti.

Beše to još u vreme komunizma, kada se u (sablasno prazne) kafane moglo ući samo ako si prethodnog dana rezervisao mesto tako što bi sumom od osam dolara i sedamdeset pet centi potplatio portira, tako da – obrni, okreni – od vremena Petra Velikog do današnjih dana, pivo u Kitaj Gorodu uvek košta devet dolara.

Umesto piva, u Kitaj Gorodu tih sam davnih dana popio kvas kupljen u uličnoj prodavnici/baraci po bagatelnoj ceni od, da kažemo, pet kopejki, a potom sam (do jedne trećine ) popušio ubitačnu rusku papirosu belomorkanal i – iako već prekaljeni pušač – umalo nisam umro nasred Kitaj Goroda. Jeste to bilo gadno pušačko iskustvo, ali sam od trećine jedne cigarete belomorkanala o Rusiji naučio više nego iz brda kupusara koje sam prethodno bio pročitao. Evo i tog nauka: ruske cigare treba (i mogu) da puše, a ruskim poslovima treba (i mogu) da se bave isključivo Rusi.

Svi ostali se Rusiji i Rusima mogu diviti ili od Rusa, Rusije ( i, naročito, ruskih cigara) zazirati, ali je svima pametno da se drže što dalje po strani, dok Rusija ne naredi drugačije, a pre ili kasnije svima naredi.

Beogradski, pak, Kitaj Gorod – prava tema naše kolumne – mnogo je kompleksniji pojam od svog moskovskog imenjaka. To je mnogo više psihologija nego mesto. Iako se centar našeg Kitaj Goroda nalazi u beogradskom krugu dvojke, seže on čak do Bajčetine, pa i dalje po srpskim i primorskim zemljama. Mnogo je razlika između naših kitajgrađana, ima ih svih boja – od komunističke do carističke – ali im je jedna stvar zajednička: niko od njih – tvrd vam stojim – nikada u životu nije zapalio belomorkanal. Jer da jeste, neke bi im stvari došle iz dupeta u glavu.