Predizborna kampanja je počela novim srpskim podelama, a da kako bi drugo. Vidim u novinčinama da će Jego ex Sijatelstvo predvoditi nekakav „blok demokratskih snaga“, što znači da se DS raspada, a ulazak u izbornu utakmicu je najavio i kratkotrajni popečitelj Radulović. Pa lepo bogami. Takozvani „demokratski blok“ (ne samo Tadićev, nego cela grupa) izgleda da od samog početka daje sve od sebe ne bi li što više glasova bilo upisano na Vučićev raboš. Rečeni blok – što će reći DS, LDP, LSD, Nova stranka plus kojekakva buranija – možda bi mogao da Vučićevu pobedu učini tesnom i nelagodnom. Ovako – mrka kapa. Pandemokratske majke invencije nikako da ukače da je broj glasova na koje mogu računati ograničen. Kao što je ograničen i broj glasova protivničkog tabora. Ali u tom taboru nema srpskih podela. Ili ako ih i ima, onda su čisto prividne.

Imaju li ti ljudi olovku i blokče? Ako imaju, preporučujem im da se pozabave aritmetikom, ne smećući s uma superhikovsku prirodu našeg izbornog sistema koji nemilosrdno otima od sirotinje i daje bogatašima. Jedna stvar ide naruku demokratskog „bloka“. Ovoga puta neće biti famoznih belih listića. Šeretima – dakle, samosvesnim damama i gospodi koji su u sandučiće ubacivali listiće sa crtežima čiča Gliše – izgleda da je došlo iz dupeta u glavu, pa sad apeluju na sirotinju raju da u što većem broju izađe na glasačka mesta, ne bi li demokratski „blok“ odneo „više nego ubedljivu pobedu“. Eh, šio im ga Đuro! Znate posle čega nema kajanja.

Kakav sam ja „zauzeo“ stav gleda izbora? Sad ću da vam kažem. Da me ne smatraju za zajebanta i da imam nekakav autoritet, ja bih, braćo i sestre, pozvao srpski narod i senat na sabornu i apsolutnu apstinenciju, ne od onoga posle čega nema kajanja, nego od izlaska na glasačka mesta. Savetovao bih, dakle, cenjeni izborni publikum da, kada kucne čas, izbornu nedelju provede u krugu porodice i prijatelja i da uveče, gledajući dnevnik „našeg prava da znamo sve“ seiri gledajući zblanuta lica naših državnika. Taj (nemogući nažalost) kolektivni čin delegitimisao bi čitavu srbijansku političku klasu, što bi – kontam – bio istorijski događaj ravan Prvom srpskom ustanku. Jer, pazite, kada jedna država dibidus ogrezne u korupciju – a naša je do očiju ogrezla – tu izbori nisu ništa u stanju da promene. Osim dvestotinak direktora. Nije da huškam na kopernikanski obrt, bar još ne, ali vredelo bi razmisliti o tome! A?