Kosovska saga 4

… pročita na miru dve-tri knjige, stekne nove prijatelje, čuje sijaset šala i vodi vedrije razgovore nego na srpskim ulicama, u kafanama i u raznoraznim ustanovama naše zemlje ponosne.

Razmišljao sam ja i ranije zašto je to tako i dokonao da je to stoga što srpska medicina – kao i srpska pošta, uostalom – rade striktno po procedurama i protokolima, koje u korenu sasecaju zlu kob Srbije – murdarluk i raspojasanost. Ali tanka je granica između srpske medicine i srpske države. Čim se čovek izvuče iz lekovitih ralja Srpskog lekarskog društva (Aca Sekulić) dopada šaka srpske administracije, pa tako izdavanje otpusne liste (desetak – petnaest kucanih redova) potraje od deset ujutru do pola tri po podne, što se onomad dogodilo meni, a što mi je poprilično teško palo (ne samo zbog dosade) nego i zato što su mi lekari izlečili sve od čega sam se lečio, dočim je moja diskus hernija iz nekih svojih razloga odjednom podivljala, pa sam sve to vreme sedeo kao na bajonetima.

Dokopavši se konačno bolničke kapije, potegnem mobilni telefon i naručim taksi od udruženja (da mu ne pominjem ime), a umilni ženski radio glasić mi poslovno saopšti „vozilo broj taj i taj, za tri minuta“. Bilo je to prošlog petka, kad temperatura beše 36 stepeni, imadoh malo hlada u blizini na raspolaganju, ali u hladu ne bi nikakvog oslonca, meni leđa pucaju, pa odlučih da uprkos žaropeku taksi sačekam naslonjen na saobraćajni znak. Šta je, uostalom, za ovakog deliju tri minuta na onakvoj pripeci.

Ne bi ni bilo ništa da se damicina tri minuta – uprkos što na ulicama naše megakasabe nije bilo neke naročite gužve – ne produžiše na šest, pa na devet, pa na jedanaest minuta, kad meni puče film, pa zaustavih neki taksi u prolazu i po prvu put u životu „ispalih“ taksistu koga sam pozvao. I ič mi ne bi žao.

Potom se i ja odadoh murdarluku. Upitah taksistu (šarmantnog nekog momka) da li bi mogao da stane pred tu i tu banku na Banovom Brdu da podignem malo keša sa šaltera, jer sam karticu bio ostavio od kuće. Šta će mi u bolnici? Ama nikakav problem, reče momak, pa zajaši kolima na trotoar pred bankom, a ja (čuj) utrčah u (obično praznu) malu banku koja tog popodneva beše bogme lepo popunjena. Samo jedna činovnica radi, a unutra stajahu dve dame i tri – hajde da preko Crvenog Bana kažem gospodina – zasigurno zašla u šestu deceniju – odevena, ne u legitimne kratke pantalone a la British Army, nego u one dokolene donje gaće – odevni predmet koji me na osobama starijim od dvadesetak godina baca u težak amok i mučno podozrevanje da su, da prostite, bezbeli usrane.

Šta da radim? Sednem onako smlaćen na neki tabure i čekam svoj red, kad ete ti ga u banku ulazi još jedan hadžija, staje za pult i popunjava neke uplatnice. Dođe moj red, ja pođoh pred šalter kad hadžija – cap – ugura se ispred mene. Gospodine, rekoh, ušli ste pet minuta posle mene, sigurno ste me videli da čekam. Prekardaših pa ću do sutra samo citirati hadžijin odgovor: „Ma nemoj, čeka se u redu, a ne u stolici.“