Kruševačka konferencija

Ustumarao se onaj moj vuk, jurca po kući ko mahnit, sve se udara šapicama po grudima i klikće – Nije još gotovo, ima još nade da pojedem magarca, još ima nade… Načuo vuko negde u medijima da ishod skupštinskog glasanja za smenu militarnog popečitelja nije baš najizvesniji, pa se ponadao masnom zalogaju.

Ne budem ti ni ja lenj, pa trk na internet da se obavestim o razvoju situacija, kad tamo – imam šta i videti. Militarni Gašić se, nakon pičvajza, fakat, posuo pepelom po glavi, dibidus se odao političkoj korektnosti i rodnoj ravnopravnosti – i to u meri da bi ga i Cece iz Peščanika mirne duše mogle privijati na rane – ali pokazalo se da je sve to u suštini bio seljačko-politički manevar. Kako sam došao do tog zaključka?

Lako! Na osnovu činjenice da je kruševački odbor SNS-a – ja pretpostavljam bez Gašićevog znanja, a vi mislite šta vam je volja – sazvao koferenciju (nije tipfeler, lektore – treba koferencija) za takozvanu štampu na kojoj je osuto kolektivno drvlje i kamenje po novinarki Zlatiji Labović. Labovićeva se – ako je verovati kruševačkoj koferenciji – namerno sagnula da bi – valjda po „nalogu“ Brisela, Vatikana i Slaviše Lekića – isprovocirala popečitelja da izvali šta je izvalio, a izjaviti je po sili prirodnih zakona morao jer je i on, Gašić – kaže koferencija – „čovek od krvi i mesa“.

I kako sad, pitam ja vas – nakon takvog jednog objašnjenja – da srpski domaćini, dobri Srbi, uopšte, ne osete masovno saosećanje prema Gašićevom stradanju. Da je pravde – kao što nije – i da je Srbija još uvek ona stara, patrijarhalna Srbija (kao što jeste), red bi nalagao da se novinarka izvini Gašiću. A da je Srbija počem ona ponajbolja i ponajstarija – ona iz zlatnog doba srpske demokratije – Zlatija bi bila ošišana do glave i posuta katranom i perjem.

Oco je, međutim, ostao srca kamenoga. Izgleda da je i on, na podobije mog vuka, načuo nešto o tome da bi se „skupštinska većina mogla“ uskurčiti i Gašiću ne „izglasati“ nepoverenje, pa je blagoizvoleo pripretiti da će „ili skupština glasati onako kako on hoće ili njega, Oca, više neće biti“, što u prevodu na svakodnevni jezik znači da neće – poslanika. A kako to, možda se pitate? Eh, kako! Evo ovako. Otkažu li poslanici poslušnost, ne postupe li kao moravski Aristotel (drag mi je Gašić, al mi je poslanička plata draža), e u tom slučaju Oco će dati ostavku i raspisati izbore – kojima ionako stalno preti – pa će posle izbora on opet biti Oco, a poslanici će biti zamenjeni mlađim i poslušnijim. Kao Nadežda Krupskaja. A šta će biti sa bivšim poslanicima? E, njih će u slast pojesti moj vuk, brzo ih svariti i na kraju iskenjati. I on je od krvi i mesa.