P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „YHelvetica“; font-size: 10pt; }

A kakvu je to Boro Stanković izdaju počinio, kakvo je nepočinstvo napravio, čime je to pisac „Nečiste krvi“ iznervirao ondašnje Smajlovićke, u kojima nikada nismo oskudevali, ali ih doskora bar nismo uvozili. Eh, šta? U obavezi da izdržava porodicu, „pod okupavijom“ je (tako se zove i jedna Borina poučna, ali skrajnuta knjiga) pisao za neke novinčine koje su, viđi vraga, bile pod kontrolom okupatora. Šta je Boro pisao? Je li pljuvao „po svemu što je srpsko“, je li huškao na rasrbljivanje, je li se borio da ondašnje latinične novinčine budu oslobođene PDV-a? Ma jok. Pisao kao i pre rata, da namakne neku kintu… crtice, danas bi se reklo kolumne.. I pročaja.

U mnoštvu srpskih posebnosti jedna je posebno interesantna, mislim tu na pomalo čudnu okolnost da glavni srpski „izdajnici“ uopšte nisu bili izdajnici, počev od rodonačelnika srpskih izdajica, Vuka Brankovića, koji – saglasno dostupnim istorijskim dokumentima – uopšte nije „prodao veru za večeru“, nego se među prvima namestio osmanlijskoj mečki na rupu, ali šta je Vuk Branković u poređenju sa Smajlovićkom, nepogrešivim detektorom izdajnika koja – ovo je udarac ispod pojasa, ali neka je – nikada cenjenom publikumu nije objasnila otkuda to da se preziva – Smajlovićka.

Ne bi li Smajlovićka – u kretenskom slučaju da joj se prezime nabije na nos – povikala: ju, ju, ju, politička nekorektnost, zadiranje u – je li – intimu i tako to. Bi, jašta bi, do neba bi se čulo…

A eto, dama daje sebi za pravo – ili joj, što je još gore, daju za pravo – da vrši istragu poturica, da nekažnjeno bulazni i lupeta i da obećava kako će i dogodine „izlaziti na ćirilici“. Kao da joj to neko brani. E, tu smo došli na temu naše današnje kolumne. Kako ono što suštinski nije ugroženo, a još manje zabranjeno, predstaviti kao katastrofu, kao zaveru nekakvih „izdajnika“, pa se posle predstaviti kao odbrana od „izdajnika“ i nadolazeće katastrofe, o tome se učite iz Smajlovićkinih polupismenih bljuvotina.