Glagolji , nadalje, Rade Bosanac da „to shvatanje države i društva po Loku i Milu da smo mi hrpa pojedinaca povezanih vladavinom prava mogu okačiti mačku o rep“.

Može biti da bih i poslušao „Rada Bosanca“ , ali radije ću mu skrenuti pažnju da je shvatanje o društvu kao zajednici pojedinaca uređenoj (ne povezanoj) vladavinom prava u Srbiji davno, takoreći od nastanka, okačeno mačku o rep, jer su drevni očevi naše nacije smatrali – a njihovi čukununuci i dan-danas smatraju – da je za Srbe ispod časti da budu „povezani“ ustavnošću i zakonitošću, da su ustavnost i zakonitost možda dobri za trule zapadnjake, ali ne i za nas, Srbe, narod negramzivi, kome – kako reče onaj drevni radikalski prota – „ne trebaju pare“ i koji treba da bude povezan međusobnom ljubavlju i drugim snažnim emocijama.

Nemam ja, naravno, ništa protiv emocija – svaka njima čast – ali iskustvo nas uči, to jest džaba kreči, da nije razložno oslanjati se na emocije, ako ni zbog čega drugog, a ono zato što se plamteća ljubav očas posla pretvori u paklenu mržnju. Sad će „Rade Bosanac“ bezbeli da grakne: „to je možda tako kod vas, izdajnika i stranih plaćenika, koji neprestano podmećete točkove u naše klipove, ali kod nas, dobrih Srba, bogme nije tako“, a ja ću „Bosancu“ postaviti sledeće pitanje:

Da li je bilo nacionalno jedinstvenije i ljubavlju prema vođi povezanije stranke od Srpske radikalne stranke, pa šta ono onomad bi – puče tikva, nastade razdor, sevnuše munje, polete perje. Siguran sam da „Rade“ ima spreman odgovor i na to škakljivo pitanje. „Ne bi se SRS“ – zecelo će reći ‘Bosanac’ – „nikada raspala, da izdajnici i strani plaćenici nisu onoliko rovarili protiv nacionalne jedinstvenosti i emotivnosti srpskih radikala“, a ja ću „Radu“ reći da nacionalno jedinstvo koje razbije šaka mutikaša ne vredi ni pišiva boba i dodati da sva „nacionalna jedinstva“ i sve političke emotivnosti – čim dođu u sukob sa ličnim interesima – nužno završavaju u razdoru i rasulu, što će reći- u stanju u kome se nalazi današnja Srbija i u kome će – ako se drugačije ne naredi, u šta čisto sumnjam – još zadugo ostati, sve do jednog dana u svetloj, ali maglovitoj Ikeinoj budućnosti, u kojoj spasitelj nacionalnog jedinstva, Rade Bosanac, neće morati da radi za sendvič, nego za neku pristojnu platu.