Mic po mic – dogovor

 Odnos, naime, Srbije i BIH pomalo liči na odnos između Rusije i Ukrajine, mislim tu pre svega na Republiku Srpsku, koja je neka vrsta tamošnjeg međunarodno verifikovanog Krima. Držim da je vrlo dobra stvar što se zvaničnici susednih država posećuju i razgovaraju, ne treba valjda da objašnjavam zašto je tome tako. Ali balkanskim političkim čaršijama se ne može ugoditi. Sarajevskoj, recimo, Vučić zvuči previše solunaški, osvajački i hegemonistički; deo pak beogradske čaršije smatra da je Vučićeva poseta kapitulacija pred silama Imperije, drugi deo Beogradske čaršije nas opet uverava da se Vučić nije dovoljno posuo pepelom po našoj kolektivnoj glavi, a banjalučka politička čaršija – kako je ona reagovala? Ne znam, pravo da vam kažem, šta su zvanično rekli, ali vam garantujem da su off the record rekli sledeće: Jebo im ja mater srbijansku, ne znaju oni kako je biti Srbin u Bosni.

Na osnovu čega iznosim ovu tvrdnju? Na osnovu toga što sam je još tokom onih najmirnijih vremena svojim ušima čuo najmanje milion puta. Kao granični slučaj, a i dete iz mešovitog braka, sretao sam mnogu prekodrinsku braću po veri i krvi i malo ih je bilo koji mi to – kad se naćefleišu – nisu nabili na nos. I tu bi se, da kažemo, zajebali u računu. Jer sam ja odlično znao kako je to biti Srbin u Bosni. A kako sam ja to mogao znati, pitala su bosanska braća? Tako, braćo, što mi je dobra, da kažemo, četvrtina života prošla u Bosni.

Sad ću da vam ispričam v čjom bilo djelo. Bajinobaštanska plaža, takozvana Rača, nalazi se tik ispod bajinobaštanske na Drini ćuprije. Najbliža, međutim, srbijanska prodavnica i kafana behu udaljene otprilike kilometar ka severoistoku, dočim su Zem. zadruga Skelani i kafana „Kod Feride“ bile tu, odmah, preko mosta. Sto metara, brat bratu. I šta. Malo-malo mi u Bosnu po sitne letnje potrepštine – cigare, pivo i tako te stvari. Ajde sad, ne masti, ne zajebaji, govorili su moji davni drugari – Bosančerosi, ti to zoveš biti Srbin u Bosni. Da, odgovarao sam, i mogu vam reći da je sedamdesetih i osamdesetih bilo bolje biti Srbin u Bosni nego Srbin u Srbiji. Tu bi već mojim drugarima, Srbima iz Bosne (od kojih se retko koji vratio u Bosnu), navirala krv na oči. Ja sam se ipak ćerao još. Vidite, momci, govorio bih, u Bosni su možda bili strogi prema biciklistima, ali su prema multinacionalnom noćnom životu bili mnogo tolerantniji. U B.B. su se birtije radnim danom, pod pretnjom smrtne kazne, zatvarale u jedanaest uveče, dočim u Skelanima radno vreme nije ni postojalo. I šta – mi Srpčad iz Srbije – posle fajronta pravac Bosna. I nije nam uopšte bilo teško. Naprotiv, bilo nam je lako i veselo. Potonji pičvajz, nota bene, nije počeo ni u kafani kod Feride ni u kafani kod Stojke. Možda bi tu mogao biti završen. Strpljenje, mali koraci, Mic-a po mic-a – pica.