Mirotvorac

Nije, međutim, za temu ove kolumne ni od kakvog značaja što moja antiprotivnost Vuku nema toliko veze sa pravopisom i jezikom, koliko sa ideološkom dimenzijom Vukove rabote. Dovoljno puta sam napisao da se srpski jezik kao živi organizam uspešno oporavio od Vukovih zuluma. Što se za srpsku kulturu i, sledstveno, politiku nikako ne može reći. Sumanuta populistička matrica, bajka o superiornosti „narodnog genija“ nad elitom, danas je snažnija nego u vreme svog nastanka. Ali je zato Srbija slabija nego ikada. I svi su izgledi da će i dalje slabiti do u nedogled. Ako im se ne stane na rep.

I Gavrilović je odlučio da tome stane na put. On, kaže, ne deli Srbiju na prvu i drugu, hoće u svom izdavačkom planu i nacionaliste i mundijaliste i alu i vranu. Ruku na srce, za razliku od drugih izdavačkih kuća na koje je Ćosić stavljao svoju šapu, „Službeni glasnik“ ravnopravno objavljuje i ove i one i, u čisto izdavačkom smislu, „Glasniku“ dobro ide. Ako sam apsolutista, ne mogu da ne budem objektivan: ima tamo sjajnih knjiga. Slobove su ambicije, kako rekoh, veće. Kao što je onomad Tadić mislio da je dilom i pajtašenjem sa neoboljševikom Dačićem, ostvario nacionalno pomirenje, tako i Slobodan misli da će „Glasov“ impresum na knjigama biti faktor kohezije između dvaju nespojivih stanja duha: provincijalnog, nedelatnog, orijentalnog i neartikulisanog nacionalnog zapomaganja i kritičkog mišljenja bez obzira na predznak. Jer – kako ono Slobo reče – „izdavački poduhvat“ (ili „kapitalno izdanje“) – sedam knjiga, sedam sekretara SKOJ-a. Dobrice Ćosića zapravo su kompendijum provincijalizma, orijentalizma i nedelatnosti, panađurskom veštinom uobličeni u more konfabulacija idealnih za zasenjivanje prostote. Sve je međutim više onih koji uviđaju da se famozna „srpska nesloga“ generiše upravo u mračnom serklu zakletih prijatelja i korisnika Srbije. Svojevremeno su se borili protov buržoazije, pa protiv reakcije – pri tom nemilice uništavajući krhku srpsku kulturu – pa su se onda opet posrbili i neprijatelje pronašli u „drugoj Srbiji“, a pogotovu u Vatikanu, Briselu i Vašingtonu.

Pa sad će Slobo da nas, je li, miri. Jok, more. Ćorav posao. Pa da se u tom smislu vratim na početak. Tačno je da ja nisam čovek dijaloga u onom smislu na kojeg Gavrilović cilja. A nadam se da ni jedna ličnost od integriteta neće ući ni u kakvu diskusiju sa kružokom čiji je duhovni vođa tradicionalno blizak bezbednosnoj zajednici. Ne, bato. Jaz će sve biti dublji. Neko mora u zaborav i u sumračnu fusnotu buduće istorije Srbije. Pa kom opanci, kom obojci.